Izvor: Večernje novosti, 06.Sep.2013, 22:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Krajišnik: Svima sam, sve, oprostio

Jedan dan u zatvoru, čitav jedan dan, potrošio sam tako što sam beležio... Ko mi je, kada i zašto nažao učinio. Dok sam to beležio, verujte, oslobađao sam se svake gorčine. Dok sam prelistavao beležnicu, unazad, osetio sam tugu. Zastajao kod imena naših udvorica, koji su u mojoj nesreći pabirčili, nekakvu, svoju sreću. Ili su, barem, mislili da je tako. Momčilo Krajišnik, danas slobodan, posle trinaest i po godina haškog zatvora, u porodičnoj kući na Palama govori nam da nikog >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ne želi da imenuje i iz dugog spiska i zatvorskog vremena „koje ne bi poželeo nikom, ni najcrnjem neprijatelju“. On ostatak života, „ma koliko potrajao“, kaže nam, želi da proživi ne samo u fizičkoj slobodi. Nego i u miru i slobodi sopstvene duše. - Zato sam svima oprostio. Sve sam svima oprostio - govori. - Zaključio sam ovako: kada bih, kojim slučajem, rešio da im to nažao vratim, potrošio bih ceo život. Ali narod nije džaba ostavio mudrost da je osveta sreća za jedan dan, a oprost, sreća za trajanje. Na momente, potiskuje sećanje na dane u kojima je samovao. Ćutao. I pisao, tražeći utehu za zlo i nesreću svake vrste. Uveren je da, sve što je beležio, nije samo od koristi njemu i njegovoj porodici. Beleške je namenio istoriji, ponajviše onom delu koji se tiče borbe za Republiku Srpsku i jednom vremenu u kome je srpski narod platio neizmernu cenu njenog nastanka i sopstvenog opstanka. - Biću srećan, ako ovo što sam zapisivao, nekome pomogne - kaže usput. Na momente sećanja naviru kao bujica. Prepliću se prošlost i sadašnjost. Pred nama je Momčilo Krajišnik, zaista, čovek bez gorčine. Čudo je, kako svaki događaj koji izdvaja iz proživljenih zatvorskih godina prenosi mirno. I strpljivo. Odgovor za ovakvo držanje daje nam u jednoj, jedinoj rečenici: - Oni koji se u kazamatu nadaju slobodi, nikako ne smeju da izgube snagu da je, kada se za nju izbore, tu slobodu i dostojno nose. A pet puta je, podseća, tražio od nadležnih u Hagu da mu dozvole da poseti porodicu. Pre i posle presude. Osećao je, ponajviše, da roditelji neće dočekati slobodu sina. Molio je da ga puste da sahrani oca, koga je, misli, ubilo njegovo hapšenje. (Nepunu godinu i po posle Momčilove deportacije u Hag, njegov otac Sretko Krajišnik je umro). Sa majkom se, za njenog života, ipak oprostio. Dobio je tri dana slobode. Bio je to njihov i susret i rastanak, posle presude. Ali, ni za njenu sahranu ga nisu pustili.BRAT MIRKO MOMČILU Krajišniku, tokom zatvorskih dana, uz njegovu najužu porodicu, veliku podršku pružio je i brat Mirko i njegova porodica. Za njega je, kaže nam, posebno vezan. - Podneo je i on veliki teret. Najteži je bio onaj da teši roditelje. I da ih, neutešne, sahrani. - Tražio sam dozvolu, na barem nekoliko dana. Nadao sam se, moram to da priznam, da će me tadašnje vlasti Srbije, od kojih se očekivala ta garancija, razumeti. Nisu, nažalost. Nikakvog odgovora nije bilo ni od premijera Zorana Đinđića, kome sam se lično obratio. A ministar u tadašnjoj vladi Dušan Mihajlović je napisao: „Ako ga pustite, mi ćemo garantovati...“ Tek, mišljenje tadašnjeg glavnokomandujućeg Sfora zabetoniralo je nadu : „Puštanje Krajišnika izazvalo bi međuljudske tenzije u Bosni i Hercegovini...“ - Kako sam sve to doživeo, pitate me. Uzvratio bih vam pitanjem: A možete li da zamislite kako je čoveku u tom trenutku teško. Razočarao sam se što iz Beograda ništa nije stiglo. Ipak, to je sve iza mene. Sada ovako razmišljam. Svireposti je bilo svuda. Ja je nisam izmislio. Verovao sam da ću, uprkos svemu dočekati slobodu. I dočekao sam je. Žalim što me nisu dočekali roditelji. Ali, ta tuga je blaža: dočekala su me moja deca. Dostojanstveni. Svoji ljudi. Domaćini, sa svojim potomstvom. Oni su prvi na mojoj ličnoj listi sreće. I nju sam pravio u Hagu. Kažem im, danas, samo uspravno deco moja, kao što ste bili i do sada. Sve će se nadoknaditi. Sve, kada postoji život. I kada postoji zdravlje. Prelistavamo, između sećanja i ovog vremena Momčila Krajišnika, pozamašnu dokumentaciju. Onu, na koju se Hag nije ni osvrnuo. Početkom juna, 1991. godine, u jednom intervjuu, tada predsednik Skupštine Bosne i Hercegovone je ovako govorio: - Ko god se za rat zalagao, nikad u ratu nije našao sreću. Ni oni koji su ga izazvali, ni njihova pokoljenja. Nesreća je, jedino što se od rata može dobiti. Ja zato sve molim za mir. Apelujem na lidere sva tri naša naroda da uključe razum. Da pruže ruku jedan drugome i narod umire. To je jedini put za dobro naše dece. Nepunu deceniju, posle, Momčilo Krajišnik je uhapšen i deportovan u Hag. Međunarodna pravda obavljena je bučno. Dinamitom i lancima. Snage mira ljudskih prava upale su, u zoru, u porodičnu kuću Krajišnika na Palama. Kazaljke sata zaustavljene na tri časa i trideset minuta. Vezali su ga pred decom. Pa, i njih vezali. Najmlađa Milica je tek bila završila Ekonomski fakultet. Mlađi Miloš, bio je student. Najmlađi, Njegoš, gimnazijalac. Osećali su strah, ali i prepoznali da je namera upadača da im ponize oca. Optužnica je bila tajna. Hapšenje javno. Suđenje po Kafki, to je barem jasno. Epilog je: Momčila Krajišnika je posle trinaest i po godina zatvora na Palama dočekalo hiljade ljudi. - Nisam razmišljao kakav će doček biti - kaže nam. - Sad razmišljam ovakav doček nije samo podrška meni. To je podrška i mojoj deci. U jutro, pred povratak sa Pala, dok se još nekadašnja varošica a danas grad ispod Jahorine, a visoko iznad Sarajeva - budio, hvatamo sekvencu na trgu. Ispred bilborda sa dobrodošlicom Krajišniku, svetlo se ne gasi. POGLED NA ZABRĐE TUGA mi uvek udari u dušu kad pogledam na rodno Zabrđe. To se valjda događa svakom čoveku koji je lišen ognjišta na kome je rođen. Tu su uspomene, tu su udareni temelji stasavanja, vaspitavanja. Odatle su morali da odu moji roditelji, koji su s velikom mukom i trudom gradili dom za nas, njihovu decu.RODITELJI MILKA I SRETKO NASLEDIO sam gorštačku psihologiju i čelične nerve od roditelja Milke i Sretka. Sve me je to u zlo vreme snažilo. Pomoglo mi da izdržim. Pomogla mi je i pomisao na njihove reči: „Sine, izdrži. Nikada te se nećemo stideti. Ne dao Bog nikom da ga se zastide roditelji“.(KRAJ)

Nastavak na Večernje novosti...