Izvor: Blic, 08.Feb.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krajinski gornjak ledi sve pred sobom
NEGOTIN - Na vrhu planine Deli Jovan, na visini od 1.137 metara, petnaestak kilometara od najbližih sela Sikola i Popovice, gde danonoćno, 365 dana u godini, o repetitorima svih državnih službi: policije, zdravstva, EPS-a, a koje oni koriste za internu komunikaciju, kao i predajniku RTS brinu dva radnika, ovih dana čuveni krajinski gornjak briše brzinom svetlosti. Na platou ispred prepoznatljive zgrade, jedinstvene u Srbiji, koja nosi metalnu konstrukciju sa svim mogućim repetitorima, nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zadržavanja. Retki posetioci ovog mesta, pravo sa vetrometine, u trku uleću u toplu i prijatnu oazu službenih prostorija gde ih dočekuju ljubazni domaćini.
- Sada je dobro, do pre par dana od snega se nije videla ograda visoka dva metra. Gadna je ova zima, mnogo gora nego prošla. Ovde, pogotovo dok traje mećava, nema izlaska. Tek kad prestane, osmatramo šta nas je snašlo. Naša jedina realna veza sa svetom u tim trenucima jeste naš prijatelj Pera Rajić iz Popovice, koji nam buldožerom čisti put. Dovde se i leti može jedino teretnim vozilom, a zimi - ne pitajte. Neki momci iz TV „Fox" pokušali su da dođu automobilom da poprave svoj repetitor. Očigledno je da nisu znali gde dolaze. Zaglavili su se, pa smo ih usred noći spasavali. Nije lako ostati u šumi, na ovakvom terenu, daleko od civilizacije - objašnjava Miloš Rakonjac iz Beograda, šef smene na RTS predajniku na Deli Jovanu.
Ekipe, koju čine po dva radnika na održavanju predajnika i povremeno po jedna domaćica, smenjuju se na nedelju dana. Osim redovnih poslova koji podrazumevaju održavanje opreme i uređaja, oni i intervenišu po potrebi, i to u slučaju kvarova ili oštećenja uglavnom izazvanih vremenskim neprilikama. Kada se, kao što je to bio slučaj ovih dana, na uređaje i toranj nahvataju naslage leda debele i po čitav metar, to, kako kaže Miloš, nije nimalo lak posao.
- Kao da je čvršći od metala. Morate nekoliko puta udariti u led da biste odvalili santu. Led kvari „sliku" i zato se mora očistiti - kaže Miloš.
I dok zimsku monotoniju dežurni na predajniku razbijaju zimskim aktivnostima, čišćenjem snega i leda, televizijom (imaju savršenu sliku - gle čuda), čitanjem, leti je kažu situacija mnogo podnošljivija. Obavezna rekreacija je branje pečuraka, košarka, šetnje i, naravno, fotografisanje.
- Priroda je božanstvena, vidik prekrasan, prosto mami na fotografisanje. Nije ni čudo što su nam foto-albumi prepuni pejzaža i raznih neobičnih pojava. S duge strane, posao nije težak, jedini je problem što ste odvojeni od porodice. Utorak nam je dan D, tada se smenjujemo - veli Miloš.
Predajnik na Deli Jovanu najmlađi je od postojećih 14 u Srbiji i jedan od dva koji tokom bombardovanja nije srušen. Jedini je građen tako da zgrada nosi antenu sa svim uređajima i ima najbolje uslove za rad i boravak ekipa. Osim radnih prostorija, tu su dve potpuno opremljene kuhinje, kupatila, nekoliko spavaćih soba. Struja je iz obližnjeg sela Sikola sprovedena podzemnim kablovima, kaptaža nikad ne presušuje, agregat se uključuje kada nestane struje. Sve je uredno, čisto i na svakom koraku istaknuti su izvodi iz kućnog reda. Kažu, tako mora da bi se održao red.
- Svi uslovi su zadovoljavajući, osim puta. Kažu da je asfaltiran sedamdesetih godina kada je i sagrađena zgrada predajnika. Sada nema ni traga od asfalta, jedva prolazimo i terenskim vozilom. Na pojedinim mestima krateri su toliko duboki da ni nama, pod ovakvim nagibom nije jasno kako prolazimo. Čudi me da niko nema interesa da popravi ovaj put. Donji deo kojim dolaze šleperi po drva naročito je uništen - kaže Miloš.
Planinari najčešći gosti
Radnici sa predajnika slažu se da su im planinari najčešći i najdraži gosti. Do predajnika, odnosno najvišeg vrha Deli Jovana, na visini od 1.137 metara, godišnje dođe najmanje hiljadu planinara.
- Dolaze iz svih krajeva Srbije, posede malo, okrepe se. Nama razbiju monotoniju, pa nam vreme brže prođe do narednog utorka - kaže Miloš.
.jpg)
