Izvor: S media, 04.Sep.2010, 18:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je Luka Bojović?
Protiv Luke Bojovića vodi se istraga, pokrenuta je potraga i raspisana poternica. On sve to posmatra sa pristojne udaljenosti, mesta, nepoznatog policiji, na koje se sklonio nekoliko dana posle hapšenja Sretka Kalinića u Zagrebu. Kalinić je Bojovića optužio za nekoliko likvidacija i pokušaja ubistva, spekuliše se da je taj broj dvocifren – 12.
Luka Bojović nije nepoznat policiji i pravosudnim organima, a za to se pobrinuo pre petnaestak godina kada je prvi put >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << njegovo ime osvanulo u priči o ubistvu Mihajla Divca. Devedesetih godina prošlog veka vojevao je po ratištima kao pripadnik Srpske dobrovoljačke garde Željak Ražnatovića Arkana, a po povratku posvetio se legalno-nelegalnim poslovima. Tih godina povezivan je i sa pucnjavom u beogradskom klubu „Trezor“ ali bez dokaza. Pričalo se i da je posle Arkanovog ubistva 15. januara 2000. godine bio spreman da se osveti onima koji su stajali iza likvidacije njegovog nekadašnjeg komandanta. Iako je je otvorio pekaru na uglu ulica Kneginje Zorke i Njegoševe gradom se češće šuškalo o njegovoj kriminalnoj aktivnosti nego o pecivu koje je prodavao. Sumnjalo se i da je u septembru 2006. učestvovao u pucnjavi u blizini vile „Jelena“ kada je ranjen šef voždovačkog klana Vladan Kontić Konta.
Neko vreme Bojović je bio i „radnik na privremenom radu u inostranstvu“ gde nije ostala nezapažena njegova reputacija stečena u Srbiji. Holandska policija raspisala je za njim međunarodnu poternicu zbog sumnje da je organizovao ubistvo Srđana Miranovića 12. januara 2006. godine u Podgorici. Kao naručilac ubistva pominje se Holanđanin Vilijem Vim Holeder, poznat i po otmici multimilijardera Fredija Hajnekena. Francuska policija sumnjičila je Bojovića za pljačke zlatara i drumska razbojništva.
Bojović nije bio od onih koji su se previše eksponirali u javnosti, nije se kretao po izvikanim mestima a klonio se i medija. Svoju ulogu i „poslovanja“ stavio je u službu diskrecije. Uprkos diskreciji, 22. septembra 2007. na njegovim rukama škljocnule su lisice. Uhapšen je u stanu u Lovačkoj učici u Višnjici (Beograd), a u nekoliko stanova „štekova“ koje je koristio policija je pronašla veliku količinu oružja. Posle hapšenja pripisana su mu krivična dela nedozvoljeno držanje oružja i ekslozivnih materija, krijumčarenje i trgovina narkotika, nabavljanje i izrada sredstava i oružja za izvršenje krivičnih dela i falsifikovanje isprava. Optužen je za to poslednje i za posedovanje pištolja, osuđen 14. aprila 2008. na 15 meseci zatvora, izašao je sa robije i – nestao.
Iako nikada ranije, ni pre a ni posle akcije „Sablja“, nije dovođen u direktnu vezu sa „zemunskim klanom“, nekoliko godina unazad Bojović se pominje kao prijatelj i saradnik tog bivšeg zločinačkog udruženja. Sretko Kalinić optužio je Bojovića da je naručio i organizovao ubistvo Kuja Kriještorca 1. marta 2004. godine. Kriještorac je bio jedan od krunskih svedoka na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđiča jer je 12. marta u Ulici admirala Geprata prepoznao jednog od atentatora, Vladimira Milisavljevića Budalu. Zbog opasnosti od svedočenja ubijen je sa desetak hitaca iz pištolja sa prigušivačem, oko 23 sata, dok je ispred svoje kuće u Žarkovu parkirao kombi.
Poslednje što se pripisuje Bojoviću jeste priprema atentata na dvojicu funkcionera MUP-a, i to iz osvete, zbog ubistva vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma 27. marta 2003. godine u Meljaku kao i zbog akcije policije u raskrinkavanju klana Darka Šarića. Posle informacija da je ugrožena bezbednost predsednika Srpske napredne strane Tomislava Nikolića, u javnost je procurela vest da je Nikolićevu likvidaciju trebalo da izvrši Bojović po nalogu Vojislava Šešelja iz Haga.
Za Bojovićem se traga i sumnja da je negde u Južnoj Americi. Srpska policija poslala je dve grupe svojih operativaca u Brazil i Argentinu da bi pomogle tamošnjim policijama u otkrivanju srpskih kriminalnih grupa. Istraga bi trebalo da utvrdi istinitost Kalinićevih optužbi na Bojovićev račun i da bar na neka nerasvetljena ubistva u ovoj deceniji stavi tačku. Možda saznamo šta je bilo osnovno zanimanje onima koji su u radnim knjižicama imali upisano – kafedžija, poslastičar, pekar...
Dejan St. Jeremić
