Izvor: S media, 05.Jul.2010, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalinićevo pokajničko milosrđe
Sudbina Sretka Kalinića zapečaćena je u sumrak 12. marta 2003. godine kada je njegova fotografija ovekovečila poternicu za ubicama premijera Zorana Đinđića. Presude kojima je oročen na 30 godina zatvora za atentat i na 40 godina za zverstva počinjena pod patronatom Dušana Spasojevića Šiptara samo su overa zapečaćene sudbine. Sve ostalo je tijek vremena, hrvatsko-srpsko jadikovanje osuđenika, vlasnika pasoša lijepe njihove i još lepše naše.
Čovek nečovečnog >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << nadimka Zver nadao se da će bekstvom zauvek izbeći naplatu računa te se tako ponaša i sada kada su ga „Sestre milosrdnice“ poluživog pokupile sa Jaruna. On se i dalje nada. U tu svrhu ponudio je svoju memoriju u zalog koji mu se ne može garantovati. Informacije o onome što Kalinić navodno zna množe se kao likvidacije u kojima je učestvovao. Ima ih kao vode za vreme poplave, previše za brzu i efikasnu sanaciju.
Sretko Kalinić bio je vodeći egzekutor zemunskog klana, surov i brutalan. O tome su svedočili i oni koji sa njim dele sudbinu višedecenijskih zatrvorskih kazni. Degutantno je ponavljati priče o motornoj testeri, mašini za mlevenje mesa, čekiću i nakovnju, ognju i paklu. Na duši su mu mnogi koje je Šiptar označio kao mete a prema onome što je ispričao hrvatskoj policiji i mnogi koji su bili tuđe mete. U svim tim poslovima on je bio samo zver od zanata. Spreman je – tako se priča – da o svemu progovori, o nečemu je već policiji govorio još dok je bio na infuziji a može samo da se naslućuje šta će sve reći kad narkoza prestane da deluje.
Najbrutalnije lice sa poternice policiji govori više nego svi čije su fotografije krasile isti poster. Javnost već nagađa koga će Kalinić označiti kao nalogodavce i inspiratore ubistva premijera. On se svojski preporučuje za glavnu ulogu u tom filmu. Pripitomljena zver bi da izbegne kavez. Šta bi Kalinić o tome mogao da zna? Za kupovinu sna o slobodi mnogo, realno gotovo ništa. Kalinić je zaigrao na prvu kartu, obećava raskrinkavanje pozadine atentata u čemu vidi šansu za kakvu takvu aboliciju. Dve pravosnažne presude takvu opciju odbacuju kao nemoguću. Ukoliko bi pak Kalinić doprineo rasvetljavanju pozadine atentata mogao bi da se kandiduje za svedoka saradnika samo u tom novom procesu. To bi mu donelo nefunkcionalnu titulu prvog svedoka pokajnika među osuđenicima u Zabeli i ništa više od toga.
Mogućnost da Kalinić obelodani imena iz senke minimalna je s obzirom na rang koji je u zemunskom klanu imao. U sedište klana u Šilerovoj dolazio je po pozivu za akciju, po obavljenom poslu vraćao se u Novi Sad. U klanu mu ni ime nisu znali, zvali su ga Beli. Bio je ćutljiv, povučen, upadljivo miran i u društvu neprimetan. Fini momak iz susedstva sa samo jednom manom, podivlja kada dugo nema akcije. Podivlja još više kada je akcija u toku, rezultati njegovog rada nalaze se u čituljama, jamama kraj autoputa, mašinama za meso i tekućim vodama. Posle je o učinjenom sa apetitom čitao u jutarnjoj štampi. U odlukama šefova klana nije učestvovao, nije se mešao u Šiptarovu politiku, nezainteresovan za sve osim za ono za šta je plaćen.
Šiptar je bio poznat po tome da nikome nije verovao, članovima klana pogotovu, pa je malo verovatno da je pred Kalinićem i jatacima glasno razmišljao o naručiocima Đinđićevog ubistva. Spasojević je bio poznat i po nerealnom hvalisanju, u svoja bliska poznanstva ubrajao je i imena koja nije umeo da izgovori što je u očima ostalih članova zločinačkog uduženja trebalo da mu ojača i učvrsti autoritet. Ujutru je naređivao ubistvo jednog, popodne drugog, uveče je odustajao od svega, sledećeg jutra javljalo mu se da treba da bude ubijen neko treći. Nije isključeno da mu se u nekom od napada hvalospeva o sebi omaklo i nečije ime. To je više nego nedovoljno za Kalinićevu kandidaturu za svedoka saradnika u procesu na koji se čeka sedam i po godina. Za takav status morao bi da zna mnogo više od onoga što je Spasojević govorio u nastupu superega.
Specijalno tužilaštvo proverava ono što Kalinić nudi i ispituje validnost njegove ponude. Na istu temu pozadine ubistva advokati Srđa Popović i Radivoj Paunović ukazali su još 2005. godine ali ni do danas nema odgovora. Njihov zahtev za proširenje optužnice za krivično delo oružana pobuna ostao je bez odjeka. Popović je i u završnoj reči u procesu za ubistvo premijera tražio saslušanje pojedinih državnih, policijskih i vojnih funkcionera pa je i to do danas ad acta. Imena prozvanih nalaze se u svim novinama koje je i Kalinić voleo da čita. On sigurno nije od onih koji su odlučivali o 12. martu, njegova saznanja uglavnom su posredna, možda nam prepriča neki davno napisan novinski tekst o pozadini atentata. Ozbiljnost Kalinićevog ispovedanja zavisi samo od njega.
Ta ozbiljnost već je poljuljana njegovim iskazima kojima propira svoju biografiju i mnoštvo likvidacija svaljuje na druge, ponajviše na Miloša Simovića koji je pre mesec dana u Zagrebu pokušao da ga ubije. Kalinić je našao računicu: ubistvo premijera je rešeno, zločini zemunskog klana takođe a rasvetljavanje drugih ubistava nije tako atraktivno kao pozadina Đinđićevog ubistva. Tu Kalinić vidi sebe, on bi da bude ključ Pandorine kutije. Ako išta o tome zna, hvala mu, sve ostalo znamo i mi.
Dejan St. Jeremić
