Izvor: Politika, 11.Okt.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Kaleme” kanabis na dedinoj njivi
Oko reka i na poljoprivrednom zemljištu po obodu prestonice policija često nalazi zasade kanabisa. – Većina „trave” na tržištu potiče iz uvoza ali dobar deo je uzgojen ovde. – Od jedne stabljike se dobija i 100 grama, a prodavci „gandže” mogu da zarade koliko i dileri heroina
Nije istina da mladi ne mare za poljoprivredu i vrtlarstvo i da nema „svežih” stručnjaka koji će obrađivati useve s pažnjom i ljubavlju. Samo, nova generacija nije toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zainteresovana za usavršavanje sorti kukuruza ili poboljšanje roda pšenice koliko za kalemljenje raznih vrsta kanabisa i povećanje prinosa marihuane. Samouka profesionalnost kojom obezbeđuju najbolje uslove za svoje zasade, i na poljima i na kućnim tavanima, postidela bi i iskusne ratare i vrsne domaćice, ponosne na svoje prelepo uređene balkone i bašte nagrađivane na raznim izborima.
Njihova veština u uzgajanju „trave” ne odražava se samo na njihovo zdravlje jer ne sade je svi, kako uvek tvrde pred sudijom, isključivo za sopstveno uživanje. Mada većina marihuane do potrošača u Srbiji pristiže uvozom preko Crne Gore, ovdašnji ljubitelji „gandže”, čak i poluamateri, daju zavidan doprinos u proizvodnji i rasturanju droge. Ne treba se pribojavati samo pošiljki kokaina sa kolumbijskih plantaža – dedina njiva u, na primer, Borči ili na Velikom ratnom ostrvu takođe je plodan rasadnik narkotika. Budući da gotovo svako ima rođake na selu, nalaženje skrajnute oranice je lakši deo posla. A onda slede ozbiljne pripreme kako bi se došlo do što bolje žetve. Ništa manje studiozno ne pristupa se ni uzgajanju u kući.
Jedna biljka dovoljna za provod
– Najpre sam posredstvom drugarice dobio seme iz Amsterdama. U poljoprivrednoj radnji sam uzeo dobru zemlju. Pusti one priče kako trava nikne i kada semenku baciš kroz prozor pa se „uhvati” između betonskih blokova. Imam ja drugara kojem se to navodno zaista desilo, ali ako hoćeš da dobiješ pravi ukus, moraš da se „iscimaš”. Naručio sam od stolara i precizno izmeren boks za držanje biljke. Treba još i da nabaviš jake ventilatore i izdržljive lampe sa tajmerima, da se pale i gase na svakih šest sati. Moraš da paziš čime je hraniš, jer ima raznih teorija šta joj najviše prija. Za tri meseca, ako sve uradiš kako treba, imaš i količinu i ukus najbolje „domaćice”. Možeš da praviš hibride sa raznim vrstama ako si pravi zaluđenik, tako dobiješ još bolju stvar – priča „Politikin” sagovornik, upućen u materiju.
Njegova metodičnost ne znači nužno da se marihuana gaji samo za „veleprodaju”. Dobar deo roda sitni uzgajivači zbilja spremaju za sebe, da ga potroše sa drugarima na žurkama i ortacima u obližnjem parkiću. Neki od njih, međutim, izbijaju na tržište. Jednostavno gajenje i lako nalaženje kupaca nagoni dilere-početnike da sade kanabis kako bi im sa njim nikla i laka zarada. Policija ne može da kaže da li se oni vremenom povezuju i ulaze u organizovaniji biznis. Ali, zna se da se od jedne stabljike, prema grubim procenama, dobija oko 100 grama „gandže”. To znači da je jedna biljka uzgojena u stanu dovoljna da se vlasnik provodi sa društvom, a da mu ostane pregršt za zarađivanje džeparca „sumnjivog porekla”.
Preduzimljiviji momci pucaju na veće. Obimniji zasadi na tavanima ili na njivama po obodu grada, za koje uopšte nisu nužna ulaganja veća od sume koja može da se nađe u džepu svakog besposličara, mogu brzo da ih pretvore u dobrostojeće osobe. Kilogram marihuane razdeli se na nekoliko stotina paketića koji se brzo unovče, jer je tržište ogromno i nezasito. Zato najveći prodavci „trave”, mada ih često doživljavaju kao „sitne ribe”, zarađuju koliko i dileri heroina, kaže Miloš Bogičić, šef odseka za suzbijanje narkomanije u Policijskoj upravi za grad Beograd.
– Ranije, dok je država imala više novca, policijski helikopteri nadletali su lokacije na kojima se sumnjalo da postoje zasadi marihuane a čamcima smo u saradnji sa rečnom policijom tražili zasade duž obale. Često smo ih nalazili u prigradskim naseljima, gde su ljudi sadili marihuanu uz svoje vikendice. Kada uočimo zasad, postavljamo zasedu i čekamo izvršioca da dođe i zalije stabljike ili obere listove i cvetove. Zaticali smo i dede i babe koji nisu hteli da priznaju da su to zasadili njihovi unuci. Tužna je to priča, ali oni su dozvolili da se njihov posed koristi za krivično delo i za to su morali da snose odgovornost – objašnjava Bogičić.
Zakupci starog rudnika
Među primerima izuzetno organizovanog uzgajanja u veštačkim uslovima u zatvorenom prostoru, Bogičić pamti slučaj da je policija u unutrašnjosti Srbije otkrila fabriku marihuane u starom rudniku koji je zakupila međunarodna organizovana grupa.
– Reč je o licima iz Holandije i Belgije, koja su na području Beneluksa bili na poternici zbog 11 tona marihuane. Delatnost su stoga premestili u Srbiju. Dali su 200.000 evra da bi kupili rudnik i opremili zgradu pored njega. Oni su u uzgajanje ušli kao u veoma ozbiljan biznis iz koga su očekivali ogromnu zaradu – priča Bogičić.
Obilazeći forume na internetu, primetno je da se mnogo osoba raspituje za savete ne bi li, kako navode, „gajili za sopstvene potrebe”. Prenebregavaju, pri tom, činjenicu da se makar jedna stabljika na terasi tretira kao proizvodnja droge, za šta je zaprećena kazna zatvora od šest meseci do pet godina, upozorava sagovornik „Politike”.
– Po zakonu se kažnjava i posedovanje droge ali sudska praksa još nije precizno utvrdila koliko grama predstavlja „količinu za ličnu upotrebu”. Na osnovu nekih presuda, čini se da je reč o količinama težine do jednog grama marihuane. Problem je što se iz dosadašnjih presuda vidi da su i sudovi popustljiviji prema uzgajivačima marihuane nego prema dilerima takozvanih „teških” droga. Zato se i proizvođači marihuane ponašaju mnogo lagodnije i opušteniji kada ih uhvatimo jer znaju da se mogu izvući sa malim novčanim kaznama i onda opet biti na ulici, kako bi nastavili posao – zaključuje Bogičić.
Dimitrije Bukvić
Vladimir Vukasović
[objavljeno: 12/10/2009]
.jpg)
