Izvor: Politika, 18.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam postao „državni neprijatelj” Nikolić
Vladimir Nikolić govori o mučnim danima kada su ga kidnapovali radnici Državne bezbednosti, rokovniku sa „državnom tajnom”, prisluškivanim razgovorima, osudi i postupku koji se još vodi
Državnim neprijateljem proglasio ga je rukovodeći kadar Službe državne bezbednosti kada se 1999. godine, pošto je dobio otkaz na mestu načelnika analitike u tajnoj službi, zaposlio u Gradskoj direkciji za građevinsko zemljište. Na čelu direkcije tada se nalazio Veselin Bošković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rođeni brat Danice Drašković.
Vladimir Nikolić u razgovoru za „Politiku” vođenom dan posle održanog glavnog pretresa, koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, vodi protiv četvorice radnika SDB-a – Milana Radonjića, Veselina Lečića, Stevana Baste i Gorana Živaljevića, govori o mučnim detaljima otmice, rokovniku sa „državnom tajnom”, prisluškivanom razgovoru između Vuka Draškovića i Ognjena Pribićevića posle kojeg je proglašen „čovekom SPO-a”". U vreme kada su ga kidnapovale bivše kolege iz službe, Nikolić, sada generalni konzul naše zemlje u Trstu, kako tvrdi, nije poznavao Vuka Draškovića s kojim je povezivan.
– U to vreme službom je rukovodio JUL, a rukovodeće kadrove postavljala je predsednica partije Mirjana Marković. Dovela je Radeta Markovića i Uroša Šuvakovića na samo čelo službe. Na najvažnije mesto, čelo beogradske Udbe, postavljen je Milan Radonjić koji će krenuti u „čišćenje” kadrova koji su „prepoznati” kao neistomišljenici. Grupi službenika, među kojima sam bio i ja, ponuđena su rešenja po kojima smo raspoređeni za rad na Kosovu. U rešenju se, međutim, nigde nije navodilo na koje radno mesto smo raspoređeni, niti na koji period idemo. Naravno da sam odbio da potpišem nešto za šta ne postoji objašnjenje, iako sam znao da će to biti razlog da me, kao neposlušnog, odstrane iz službe. I tako je i bilo. Našao sam se, praktično, na ulici. Znajući da mi neposlušnost i to što sam neistomišljenik takve službe neće biti oprošteni, odlučio sam se na svojevrstan test i zaposlio se u jednoj privatnoj firmi kao vozač, ali sam posle deset dana dobio otkaz. Gazda mi je rekao da ga je zvao Rade Marković i da zato više ne mogu da radim kod njega. Ja sam diplomirani pravnik, pa su mi školski drugovi ponudili posao u Gradskoj direkciji za građevinsko zemljište – govori Nikolić.
– Problem je bio u tome što su me ljudi iz službe doživljavali kao „strano telo”. Oni su u svojim glavama iskonstruisali neke stvari. Mislili su da sam, pošto sam dobio posao u Direkciji, „odao neku tajnu” ljudima iz SPO-a. Sedam dana pošto mi je ponuđen posao, nisam spavao razmišljajući šta da radim. Ako se odlučim za to, znao sam na koji način to može biti protumačeno u službi u kojoj sam do tada radio punih 15 godina. Ipak sam odlučio da prihvatim posao. Kao profesionalac, znao sam da me prate, prisluškuju telefon" Nagovestio sam supruzi i prijateljima da je služba, u kakvu se pretvorila, na sve spremna. Rekao sam da, ukoliko mi se nešto desi, o svemu obaveste javnost i pomenu četiri imena, znajući da bi iza toga mogli da stoje Rade Marković, Nikola Ćurčić, Branko Crni i Milan Radonjić. Nismo morali dugo da čekamo . Kidnapovan sam 1. oktobra 1999. godine – objašnjava Nikolić.
Istog dana „Studio B” je objavio informaciju o otmici i da su to uradila četiri čoveka koja je Nikolić pomenuo. Čak su se, povodom ovog događaja, svojim saopštenjima javnosti obratile SPO i Demokratska stranka.
– Dva dana posle mog kidnapovanja dogodila se „Ibarska magistrala”. Ljudi iz službe planirali su atentat na Vuka Draškovića, pa su mislili da bih ja, pošto sam radio u Državnoj bezbednosti, mogao da pomognem u razotkrivanju tog zločina. Pet dana su me držali u nekom podrumu. Sve vreme su od mene pokušavali da izvuku informaciju kakvu sam to tajnu odao SPO-u, pa sam za uzvrat dobio posao u direkciji. Pretili su mi da će me ubiti ako ne potpišem izjavu. Puštali su mi traku na osnovu koje su zaključili da sam, navodno, čovek SPO-a – priča Nikolić i dodaje:
– Na snimku se čuje kako Drašković kaže: „A druga stvar je" oni su uhapsili našeg čoveka”. Dugo sam razmišljao koja je to „prva stvar”. S obzirom na to da sam bio u podrumu, nisam znao da se dogodio zločin na Ibarskoj magistrali. Posle je Rade Marković svima puštao snimak, tvrdeći da je to ključni dokaz.
Nameće se pitanje kako je Vuk Drašković znao da je Nikolić otet, ako se nisu poznavali.
Naš sagovornik ističe da su njegovi prijatelji, koji su mu ponudili posao u direkciji, kada su saznali da je „nestao”, obavestili Vuka Draškovića o tome i zamolili ga za pomoć.
Nekoliko dana posle zločina na Ibarskoj i puštanja Nikolića na slobodu, uprkos tome što nije potpisao priznanje da je odao tajnu, Nikolić je izveden pred istražnog sudiju.
– Sumnjičili su me da sam učinio dostupnim tajne informacije neovlašćenim licima. Dok sam bio u podrumu, ljudi iz Službe su pronašli moj rokovnik u kojem su, navodno, bile zapisane neke tajne. Za taj rokovnik su saznali od mene. U njemu nije bilo nikakvih tajni. Zapisivao sam neke brojeve telefona, interne lokale, termine sastanaka" Nikakve tajne u njemu nije bilo – objašnjava naš sagovornik.
Zatim je i podignuta optužnica protiv Nikolića „za odavanje službene tajne”. Po rečima našeg sagovornika, ceo postupak je vodio Rade Marković, a u slučaj su bili umešani i Balša Govedarica, tadašnji predsednik Vrhovnog suda, Bogoljub Marjanović, predsednik Okružnog suda u Beogradu, Dragiša Krsmanović, republički javni tužilac".
– Stražari iz Centralnog zatvora su me 31. decembra 1999. doveli u Palatu pravde na izricanje presude. Saznao sam da je petočlano veće već glasalo. Predsednik veća bio je za osuđujuću presudu, a četiri člana veća za oslobađajuću presudu. Ne znajući šta da radi, sudija je otišao u Marjanovićevu kancelariju, gde su ga čekali ljudi iz Službe. Izricanje presude je odloženo za 10. januar. Međutim, i tada presuda nije saopštena, jer sudija nije došao na posao. Isti scenario ponavljao se još pet puta. Šesti put, sudija je poslao pismo u kojem se oglašava nenadležnim za moj postupak. Suđenje je vraćeno na početak, a predmet je dodeljen Pavlu Vukašinoviću. On je posao brzo završio. Osudio me je na godinu dana, iako je zaprećena kazna bila od tri do 15 godina. Time je zadovoljio nalogodavca, ali i sebi umirio savest.
Kada je Nikolić izašao iz zatvora, podneo je krivičnu prijavu protiv ljudi iz službe, odgovornih za njegovu otmicu. Posle je taj predmet, po službenoj dužnosti, preuzeo tužilac.
– Ta 1999. godina bila je neslavna i za Službu državne bezbednosti s obzirom na to da su ljudi poput Radonjića uzeli „pravdu” u svoje ruke. Članovi Službe su s ponosom govorili da su branili državu od Ćuruvije, Stambolića i svih koji su postali državni neprijatelji zato što su mislili drugačije. Postupak je u toku i sve je dalje u nadležnosti države.
Miroslava Derikonjić
[objavljeno: 19.05.2008]
