Izvor: Vesti-online.com, 24.Okt.2018, 16:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Jecaj majke lomio srca

Roditelji, rodbina prijatelji i više stotina poznanika svih nacija iz Hanovera, Nemačke, Srbije i Republike Srpske, na hanoverskom groblju Engesode ispratili su na večni počinak Iliju Tunjića (40), vlasnika ugostiteljskog preduzeća Dunav gril.

Suze su ožalošćenima, kako kažu, presahle za 16 dana koliko je prošlo od napada na njega i 11 od gašenja nade da će ipak preživeti kobne udarce kik-boksera, koji je vozio bicikl i koji ga je u Hanoveru u Limerštraseu iznenada >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << zasuo smrtonosnim udarcima.

Tunjić je nastradao dok se šetao popularnom ulicom u Hanoveru. Naišao je jedan biciklista, koji je kada je već prošao Tunjića zastao, vratio se i zasuo ga udarcima. Nasilnik je kik-bokser (29) uhapšen na mestu napada i još uvek se nalazi u pritvoru. Pokušaj njegovog branioca da ga uz obavezu javljanja izvuče iz zatvora tužilac Katrin Sofker nije usvojila. Prema pisanju medija, tužiteljka očekuje analizu krvi, jer se sumnja da je napasnik bio pod uticajem droge.

U kapeli su majka Jelica i otac Brane primali saučešća. Mlađi brat Aleksandar, kao da nije ni svestan da njegov teniser partner sa američkog koledža zauvek napušta igru, iz koje ga je isključio "sportista".

- Nije on Iliju ni pozvao na dvoboj, zaobišao ga je biciklom, a onda se vratio i podmuklo ga zasuo udarcima. Da nije bilo tako kako je bilo, znao bi Ilija da se brani. Bio je snažan, zdrav i jak. Igrao je tenis i košarku. Uvek je bio sportista - kažu prijatelji nesrećno stradalog Tunjića.

Kapela je bila puna naroda, a napolju još pet puta više. Međutim, ni reč nije mogla da se čuje. Mir i tišinu prekidali su samo zvuci violine i poneki glasni uzdah onih koji su ipak svesni da svoga Iliju ispraćaju zauvek. Nadu, kao da je bar za trenutak dala molitva đakona Slavka Bosančića i sveštenika Milana Pejića, koji su roditelje tešili i rečima, govoreći im da se njihov Ilija nalazi na putu ka Bogu i da niko ne zna kada će na taj put da krene.

Sanduk je iz kapele iznela grupa mladih ljudi, Ilijinih prijatelja, na čijim su se licima osim tuge mogli primetiti i tragovi revolta. Svima, kao da je i krivo i žao, što u tom kobnom trenutku nisu bili uz svog Iliju da mu pomognu. Tek na putu od kapele do Ijijine večne kuće videlo se koliko je sveta došlo da isprati čoveka, koji je u kući naučio da bude skroman i da misli i na potrebe drugih. Mnogi od njih pamte njihovog oca Branislava, koji je zdušno pomagao sve humanitarne akcije bez obzira da li su ih sprovodile humanitarne organizacije ili crkva.

Iscrpljeni i bolom shrhani otac Brane je u trenutku spuštanja kovčega u raku glasno uzdahnuo i rekao: "Moj sine Ilija", a zatim pogledao u nebo i kao molitvu ili pitanje ispustio reči: " Bože, Bože."

Na mestu stradanja Tunjića građani su izrazili solidarnost sa stradalim i porodicom paljenjem sveća i polaganjem cveća. Posle sahrane i posluženja u restoranu, njima se pridružilo i pedesetak ožalošćenih koji su prisustvovali sahrani, koji su na mestu stradanja zapalili sveće i položili bukete cveća, a jedna devojka je svirala violinu.

Stradali Tunjić rođen je u Hanoveru, kako kažu njegovi prijatelji, voleo je Beograd, govorio više jezika. Završio je fakultet u Teksasu, posle čega se vratio u Hanover da pomogne ocu i bratu u porodičnoj firmi. Bio je jedan od trenera u lokalnom košarkaškom klubu.

Nastavak na Vesti-online.com...