Izvor: Politika, 13.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbegavanje lečenja zbog stida i sramote
Iskustvo govori da porodice retko koriste zakonska prava kada je u pitanju zaštita od potencijalno opasnih ukućana
Iza kulisa porodične drame koja se odigrala u beogradskom naselju Batajnica i čiji je vinovnik osoba koju većina najbližih komšija opisuje kao mentalno nestabilnu i neuračunljivu, ostalo je pregršt pitanja sa zajedničkim imeniteljem – da li je ova tragedija mogla da se spreči. Iako statistika kaže da je veća verovatnoća da vas ubije grom nego da stradate >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od ruke mentalno poremećene osobe, kada se središte ovakve drame smesti u porodične zidove, onda se i javnost zainteresuje.
Po mišljenju dr Dragiše Ranđelovića, direktora Instituta za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević", do ovakvih tragedija dolazi zato što porodica retko kada koristi svoja zakonska prava kada je u pitanju zaštita od potencijalno opasnih članova svoje porodice, odnosno zato što roditelji retko traže pomoć policije, centra za socijalni rad i nadležne zdravstvene ustanove.
"Porodica najčešće nije upoznata sa prirodom samog mentalnog poremećaja, odnosno ne razume koliko jedan alkoholičar, narkoman ili osoba sa poremećajem ličnosti može da bude potencijalno opasna po sebe i po bližnjeg svog. Drugi razlog zbog kojeg porodica ne traži pomoć stručnjaka je osećanje stida i sramote zbog činjenice da je njen član alkoholičar, narkoman ili osoba sa asocijalnim ponašanjem. Ne treba smetnuti sa uma da većina roditelja iskreno veruje da će se ovakva osoba vremenom promeniti i da će se stvari rešiti same od sebe, ili se rukovodi iracionalnim uverenjem "to neće nama da se desi". A kada se i desi neki eksces, retko koji roditelj je spreman da podnese prijavu protiv sopstvenog deteta sudiji za prekršaje", ističe dr Ranđelović.
Naš sagovornik napominje da je većina roditelja nedovoljno informisana o sopstvenim pravima kada je u pitanju zaštita od nasilnih članova porodice i da se u praksi najčešće dešava da oni od drugoga očekuju da im reši problem. A to u prevodu obično znači da oni od zdravstvene ustanove očekuju da podnese prekršajnu prijavu i da "problematičnog" člana njihove porodice primoraju na prisilno lečenje.
Dr Dragiša Ranđelović, međutim, podseća da Institut za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" jeste dežurna psihijatrijska ustanova koja zbrinjava urgentne pacijente 24 časa dnevno, ali ističe da ova bolnica nema zakonskih mehanizama da prinudi osobu na lečenje. Drugim rečima, porodica je ta koja mora da podnese prekršajnu prijavu, a pravosudni organi potom izriču meru prisilnog lečenja osobe koja je zbog prirode svog duševnog poremećaja potencijalno opasna po okolinu.
"Izuzetno je važno da porodica što ranije prijavi svog obolelog člana na lečenje, jer svako odlaganje produbljuje patologiju bolesti i šansu da se osoba dobrovoljno javi na psihijatrijsko lečenje. Odlaganjem se problem neće rešiti, niti će osobe koje imaju antisocijalni poremećaj ličnosti ili problem sa zavisnošću same potražiti pomoć stručnjaka, jer – one ne misle da imaju problem. Ako osoba ne pristane na lečenje, porodica se vremenom uglavnom adaptira na njenu patologiju i nada se da će se stvari vremenom izmeniti, odnosno da se neće desiti najgori scenario – da "problematični" član porodice neće dići ruku na sebe ili na drugoga. Na žalost, ovakva nerealna očekivanja često demantuje realnost", zaključuje dr Ranđelović.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 13.06.2007.]
