Izvor: Blic, 17.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istraga će obuhvatiti i Mesića
Istraga će obuhvatiti i Mesića
BEOGRAD - To, što Hrvatska vodi istrage o zločinima, koje su u poslednjem ratu na teritoriji Hrvatske počinili sami Hrvati i što Hrvati hapse Hrvate, ima dva cilja. Jedan je da se pred međunarodnom zajednicom pokažu dobrim, a drugi da hapšenjem 'sitne boranije' pokušaju da otklone odgovornost pred Haškim sudom za ljude na visokim položajima u vojsci, policiji i civilnoj vlasti, kaže u razgovoru za 'Blic' Savo Štrbac, direktor >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Dokumentaciono informacionog centra 'Veritas' a povodom istrage koju o događajima u zatvoru Lora u Splita vodi hrvatski Županijski sud u Splitu.
Štrbac, međutim, smatra da se najviši državni vrh u Hrvatskoj tako neće spasiti od odgovornosti za ono što se u Lori događalo i o čemu su najviše hrvatske institucije bile obaveštavane i u vreme činjenja najvećih zlodela u ovom zatvoru.
- Namera je Haškog suda da se izvedu krupne ribe po komandnoj odgovornosti, a da sitne prepuštaju nacionalnim sudovima. Po toj logici može se očekivati da će Hag u svojim optužnicama ići prema samom hrvatskom vrhu. Što se tiče vojnog vrha, u njihovoj štampi sada se najviše proziva neki general po imenu Mate Laušić. Problematična je, međutim, civilna struktura, jer su dva ključna čoveka iz vrha, Franjo Tuđman i Gojko Šušak, mrtvi. Ali, ako se pođe od komparacije sa srpskim slučajem, a sada i sa muslimanskim u Bosni i Hercegovini, stiže se do samog vrha, odnosno predsednika Mesića. On danas glumi demokratu, ali se ne smeju zaboraviti funkcije koje je obavljao pre 1994. godine. Bio je prvi predsednik hadezeovske vlade i predsednik hrvatskog Sabora do 1994. godine. Dakle, bio je visoko pozicioniran u vreme postojanja Lore i morao je znati šta se događa, a i činjenica je da se sa Tuđmanom nije razišao zbog različitog stava prema Srbima, već zbog drugih stvari. Ovom treba dodati i činjenicu da u haškoj optužnici protiv Ante Gotovine stoji da su hrvatske vlasti davno planirale da se problem sa Srbima u Hrvatskoj reši vojnim, a ne političkim putem - objašnjava Štrbac.
Istraga o Lori, navodi naš sagovornik, počela je još ranije zbog dvojice Srba koji su tragično završili u ovom logoru. Reč je o Nenadu Kneževiću i Gojku Buloviću, koji su uhapšeni 1992. godine sa još jednom grupom Srba, koji su kao lojalni građani živeli u Splitu. Tela ove dvojice preminulih predata su njihovim porodicama, istraga o tome vođena je tromo, civilni sud prebacivao je slučaj u nadležnost vojnog i obrnuto, ali se nije daleko odmaklo, kao što se ni tokom ove godine nije saznalo ništa novo u odnosu na ono što su srpski zatvorenici o događajima u Lori govorili ranije.
Štrbac kaže da je, koliko je njemu poznato, samo dvoje preživelo zloglasno odeljenje C ovog zatvora i da zapravo niko tačno ne zna šta se sve u Lori događalo. Povodom najava iz Dalmatinskog komiteta za ljudska prava, da će do kraja novembra u Beogradu organizovati sastanak sa nekadašnjim zatvorenicima vojnog zatvora Lora, Štrbac kaže da neki zatvorenici žive za to da kažu ono što su videli i preživeli i da bi to najradije rekli pred Haškim sudom, ali da su spremni svedočiti i pred hrvatskim pravosudnim organima, samo da im se garantuje životna bezbednost. Drugi, pak, kaže Štrbac, ne žele da govore o tome, jer jednostavno ne žele da se sećaju onoga što je bilo. R. Marković Mučilište nad mučilištima
- Iako je prema hrvatskim službenim vojnim dokumentima kroz Loru prošlo 1.005 zatvorenika, uglavnom Srba, smatram da ta cifra nije konačna, jer mi znamo da svi, a naročito oni, namenjeni za likvidaciju, nisu evidentirani. Osim što je ovaj logor bio u pozadini fronta, karakteristično za njega je i što je najduže radio od svih logora u prethodnoj Jugoslaviji, od početka 1992. do 1997. godine, a bio je i mučilište nad mučilištima. Tu posebno mislim na zloglasni blok C u kome su bili ljudi namenjeni za likvidaciju, ali ne trenutnu, već putem dugotrajne torture. Jedna od strahota ovog bloka jeste stavljanje na zloglasni 'poljski telefon', odnosno priključivanje na indukcionu struju, koja ne ubija, već stvara neopisiv bol. Nikada niko nije uspeo opisati kako se čovek u takvim trenucima oseća i šta tada misli. Ljude su terali na bludne radnje, muškarce sa muškarcima, a zatvorenici su travu u dvorištu uklanjali tako što je nisu kidali prstima, već zubima. Zatvorenike su terali da satima stoje nepomično na jakom suncu, po hladnom vremenu su ih polivali hladnom vodom, a bilo je slučajeva da upravnik uveče zatvoreniku stavi živu žabu u usta, koja je ujutro morala biti još u ustima i živa. Neki zatvorenici morali su, recimo, jednog dana da rade isto ono što i pas nekoga od upravnika ili čuvara zatvora, lokati kada pas loče, lajati kada laje i sve drugo što pas radi, priča o mučenjima u Lori Savo Štrbac.
