Izvor: Večernje novosti, 01.Okt.2012, 22:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ispovest Srbina mučenog u Kerestincu

DOK detalji stravičnih zločina u hrvatskom logoru „Kerestinec“ izlaze u javnost na suđenju bivšem zapovedniku i četvorici čuvara, Milorad Blagojević ni dve decenije posle zločina ne uspeva da od Hrvatske dobije naknadu za maltretiranja koja je preživeo u ovom mučilištu. O mukama koje je trpeo već je nekoliko puta svedočio na različitim suđenjima, ali svoju pravdu - nije dočekao.Prvu tužbu je Opštinski sud u Zagrebu odbacio zbog navodne zastarelosti, pa je on uložio žalbu.- Ja sam kao civil bio žrtva ratnog zločina, a za takve zločine nema zastarevanja - kaže Blagojević. - Plašim se da neko namerno odugovlači ovaj postupak, a ja samo želim da se to konačno završi. Voleo bih da novinari dođu na sledeće ročište i da vide sa kakvim se opstrukcijama srećem.Milorad je početak rata dočekao u Otočcu. Kada je u novembru 1991. godine hrvatska vojska ušla u ovo mesto, Milorad se našao u obruču, ali je dve nedelje uspevao da se krije uz pomoć komšija.NIJE HTEO DA RATUJE - KADA su posle nebrojano ispitivanja u Gospiću shvatili da nisam kriv ni za šta i da nikakve veze sa ratom nemam, hrvatski vojnici ponudili su mi da im se pridružim - priča Milorad Blagojević.- Odbio sam. Rekao sam da nisam pucao na njihove, pa da neću ni na svoje. Samo su me potapšali po ramenu. Kasnije su nas sve naterali da potpišemo da smo učestvovali u oružanoj pobuni.- Bio sam u hrvatskom mestu, pa vojnici, i kada bi me videli, nisu sumnjali da sam Srbin. Nekada sam i sedeo sa njima - seća se Milorad. - Jednog dana su mi ipak zatražili dokumenta. Vojnik ih je pogledao i rekao mi: „Pogrešni su ti i ime i prezime“. Tada su me uhapsili. Tu se našao i neki civil, Boro, koji je uzeo pušku i krenuo da me strelja. Srećom, sprečili su ga i rekli mu da prvo moraju da me ispitaju.Naredna tri meseca Blagojević je kao zarobljenik proveo u Okružnom zatvoru u Gospiću. Pravi pakao, međutim, nastao je kada je sa grupom srpskih zatvorenika prebačen u „Kerestinec“. Na početak zlostavljanja nije dugo čekao.- Smestili su nas u neku sportsku salu i naterali da stanemo uz zid, a onda su počeli da nas šutiraju i tuku - priča Milorad. - Tada su mi slomili deset rebara. Od tada su nas stalno tukli i mučili. Proveo sam u tom paklu čitav mesec, nikada ne znajući da li ću dočekati sledeće jutro. Nekada bi mi stavili vreću na glavu i poveli me hodnikom ne govoreći kuda idemo. Znao sam - ako skrenemo levo, čeka me metak, desno - mučenje.Miloradova šetnja po mukama, na sreću ili na nesreću, uvek je završavala prolaskom kroz vrata na desnoj strani. U zloglasnoj „laboratoriji“.- Vezali bi nam ruke lisicama i zakačili na neku cev sa koje smo visili dok su nas tukli - seća se. - Kada to nije bilo dosta, mučili su nas strujom. Molio sam se samo da se što pre onesvestim jer onda nisam ni bio svestan šta mi rade.Posle mesec dana torture Milorad je konačno dočekao dobru vest. Doterali su ih, lepo obukli i smestili u autobus. Sve do poslednjeg trenutka nije verovao da će zaista biti razmenjen i oslobođen. Tek kada je ušao u srpski autobus i shvatio da je najzad slobodan, prvi put je zaplakao.

Nastavak na Večernje novosti...