Izvor: Blic, 09.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hronika pisana portretima
Hronika pisana portretima
Milica Zajcev je naš najdosledniji hroničar baleta i moderne igre. Ono što ne zabeleži iz dana u dan u dnevnoj štampi, ona obrađuje u svojim knjigama.
Tako je smatrala svojom svetom dužnošću da ocrta portrete beogradskih baletskih umetnika. Prvu zbirku portreta pod naslovom 'Igra što život znači' objavila je 1994. godine, a evo, posle devet godina objavila je knjigu 'Igra što život znači 2' u izdanju Narodnog pozorišta u Beogradu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Naslov je dvostruko smisaon. Prvo i prvo, za portretisane igrače i igračice igra je ceo život. Zna se da igrači moraju od početka do kraja svoje karijere da vežbaju po vasceli dan, da bi igrali onaj sat ili dva na sceni. A to što igraju, u tom se sastoji ono drugo dublje značenje naslova - da je igra metafora života. Takvo shvatanje igre i očekujem od svoje dvostruke koleginice kao diplomiranog filozofa i pozorišnog umetnika i kritičara.
Za mene koji dosta redovno pratim našu baletsku scenu, bilo je naročito zanimljivo da saznam nešto više o njihovim životima, školovanju, igračkim karakteristikama. Sve to kratko i sažeto, ali precizno i bez fraza opisuje Milica Zajcev.
Posebno su mi zanimljivi naslovi portreta koji sažimaju ono osnovno kod naših igrača rođenih između 1910. i 1971. godine. Dakle, najmlađa Ašhen Ataljanc mogla bi biti unuka najstarije u knjizi - Anice Prelić. A ti naslovi su veoma precizna karakterizacija: Prefinjeni esteta (Tamara Polonska), Muzika mi kaže sve (Vladimir Logunov), Mirta iz mesečevog zraka (Jelena Šantić), Način komunikacije sa sobom (Marija Janković), Meridijani igre (Sonja Lapatanov), Tri životna opusa (Sonja Vukićević), Uvek samo iskreno (Aleksandar Izrailovski), Scena traži samo istinu (Duška Dragićević), Igra je muška profesija (Konstantin Kostjukov) i drugi.
Strah na Zapadu
Savremenu civilizaciju, mnogi nazivaju hipertehnološkom erom, dobom vladavine delirične komunikacije, epohom simulacija u svim aspektima ljudskog života, erom vladavine medijske kulture, dobom u kojem se realno povlači pred agresivnošću virtualnog, civilizacijom koja je progresirala zahvaljujući nezaustavljivoj logici korporativnog kapitala. Mnogi bi ovoj listi dodali odrednice kao što su spektakularizacija stvarnosti, hiperkontrola koju sprovode informatičke mreže, ili stadijum globalnosti pred kojim će utrnuti sve kategorije klasične društvene ili kulturne teorije.
A u moru ovih učenih opservacija, međutim, ne nazire se strah, pogonsko gorivo savremenog sveta. Jer šta nam zapravo emitijuju mediji ne samo u vestima punih katastrofa, bojazni i strahovanja, već i u svojim najbezazlenijim zabavnim sadržajima, ako ne strah da ćemo ostariti, da se nećemo udati, da nas od svuda napadaju bakterije i virusi, da ćemo se razboleti, da ćemo se ugojiti od loše hrane, da ćemo biti odbačeni ili ukinuti, da ćemo biti napadnuti ili opljačkani, da nam vreme ističe i da će većini od nas život uludo proteći.
Strah je danas - zaogrnut plaštom različitih saveta, od brige osiguravajućih kompanija za našu budućnost, cvetanja astro saveta u svim medijima, do javnih nastupa svetskih moćnika koji nam permanentno otkrivaju zavereničke grupe okrenute protiv poretka koji se brani - zapravo jedini komunikativni modus, na koji smo toliko izdresirani, da više i ne reagujemo na serviranu sliku sveta, kao neprijateljskog i opasnog mesta.
Kuge više nema, sida je pod kontrolom, završeno je sa osvajačkim pohodima, a savremeni čovek se, hteo to da prizna ili ne, trese kao prut, uplašen da će u svojoj malenkosti biti ugrožen. Ako je proizvodnja straha jedan od najboljih vidova društvene kontrole, onda je savremeni svet globalno podeljen na svet bogatih i sitih i svet siromašnih i gladnih. Ili ako hoćete, strah na Zapadu rezultira podelom na paranoike i rezignirane. Za treće, nema mesta.
