Izvor: Blic, 22.Maj.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gejzir umesto bunara
SMEDEREVO - Čudo neviđeno, komentarišu stručnjaci i znatiželjnici, svi koji pohode padine Šeškovca nad Kolarima, gde je u voćnjaku familije Mihajlović iz tek sagrađenog bunara pokuljao vodeni top visok petnaest metara. Već čitavu sedmicu vodena grdosija neumorno bije sa više od stotinu metara iz zemljine utrobe, a vredne voćare, na čijoj se zemlji niotkuda javio prirodni fenomen, seljani već zovu „šeicima sa Šeškovca".
Na plantaži Milana Mihajlovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz Kolara priroda je prošle srede pokazala svoju silovitu moć. Iz tek iskopanog bunara, u trenutku kada je spuštena pumpa za crpljenje vode, strahovita sila je sa dubine od 130 metara pokuljala u visine.
- Kao da je počeo smak sveta. Sve je bilo munjevito. Uplašili smo se. Sajle, pumpa, agregat, sve teško oko 400 kilograma, za nekoliko sekundi poletelo je u nebo sa dubine od 134 metra. Gejzir je za tren oka dostigao visinu od 35 metara. Voda je narednih dvanaest sati šikljala naokolo na toj visini, a tek ujutru vodoskok pao na petnaestak metara. I već sedam dana bije istom jačinom - kaže Jovan Mihajlović.
Pet dana Mihajlovići su čekali da se zemljina utroba umiri, a gejzir nestane. Uzalud. Stotine stabala na oko sedam hektara bresaka pokrili su pesak i voda. Vetar rasipa mlaz bar sto metara naokolo. Zemlja bruji zlokobno.
Onda su, ipak, pozvali pomoć. Pristigli su stručnjaci sa Rudarsko-geološkog fakulteta, Zavoda za javno zdravlje, Zavoda za poljoprivredu, ali i brojni znatiželjnici.
„Možda je mineralna voda", šapuću okupljeni. „Ne daj bože neki metan", strahuju drugi. „Gas je sigurno, ali koji", pitaju se treći. Ovi stručniji, sumnjaju da je ugljen-dioksid.
- Još niko ne može da kaže šta gura vodeni mlaz pod pritiskom od najverovatnije desetak atmosfera. Gas je, kažu, i to bezopasan. Profesor Lazić kaže da je samo nekoliko ovakvih slučajeva zabeleženo na području bivše Jugoslavije - veli Jovan koji danas opet dočekuje profesore. Uzeće uzorak vode i peska, a dovešće - kaže Jovan i pun autobus svojih studente da vide čudo o kome čitaju samo u knjigama, a za sedam dana biće gotove i analize vode.
I dok se troje Jovanove dece, Milan, Milica i Miloš oduševljeno igraju oko vodenog „čudovišta", njihovom dedi, glavi familije Mihajlović, ocu Milanu, nije do šale. Gleda šta ga je snašlo, lomi žuljevite ruke, briše čelo. Očajan je.
- Kakva crna atrakcija. Beda i cirkuzijada. Za bunar sam dao do poslednjeg dinara. A ono, užas. Kad kopaš bunar, to je kao krava kad se teli - oće l’ muško il žensko. Oće l’ voda il neće. I sad umesto ona da služi nama, mi služimo njoj. Samo dangubimo. Džaba me teše, ne spavam danima. Bolje da sam mrtav - jedva uspeva da izusti Milan.
Dok prebira po pesku koga je zemlja povratila i nalazi deliće školjki, Jovan teši oca. „Pomoći će nam, ne brini", kaže. „Ovo je ogledna parcela Ministarstva za poljoprivredu, a naša breskva ovenčana je medaljama za kvalitet", podseća oca Jovan. Ipak, kad on ne sluša, jada se.
Šta će biti s voćem?
- Svima atrakcija i čudo, nama smak sveta. Već mi donose turbane, u šali zovu šeikom. A šta će biti sa mojim voćem? Hoće li da propadne sav znoj, krv i muka. Jedino da naplaćujem karte za gledanje ovog čuda neviđenog, pa nekako da nadoknadim štetu - u šali govori Jovan Mihajlović. A nije mu do šale. Nije mu, kaže, ni do čega.
