Izvor: Politika, 05.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde dželati još imaju posla
Godišnje se izvrši skoro 4.000 smrtnih kazni. – Čak 90 odsto pogubljenja su u Kini
TEMA DANA
Prošla godina završena je javnim pogubljenjem jednog od najpoznatijih svetskih diktatora. Vešanje, naravno, nije smelo biti javno, ali snimak dokazuje još jednom da su amaterski video-uređaji prodrli svuda i da se preko ultraslobodnog Interneta sve može širiti i kopirati. To je samom Sadamu Huseinu omogućilo da držanjem u poslednjim trenucima života popravi lošu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sliku koju je o sebi stvorio sa kukavičlukom u bekstvu i prilikom hvatanja, kao i s raznim besmislicama koje je govorio na suđenju.
Egzekuciji je prisustvovao veliki broj iračkih velikodostojnika i rođaka Sadamovih žrtava. Takav praksa nije ništa novo i ima dugu tradiciju i u samim Sjedinjenim Državama. Na primer, pogubljenje Timotija Makveja, koji je 1995. digao u vazduh vladinu zgradu u Oklahoma Sitiju i pobio 168 ljudi, pratilo je u junu 2001. nekoliko stotina najbližih rođaka žrtava, novinara, tužilaca, advokata...
Pedesetak ih je iz susedne prostorije direktno posmatralo, a preko interne televizije je gledalo još oko 350 iz jedne obližnje sale, kako je ovaj masovni ubica vezan za ležaj, tako da je mogao da pokreće samo glavu, i kako je zatim dobio tri smrtonosne injekcije. Ali, niko nije vikao, niti se rugao osuđeniku. A i to bi bilo deplasirano jer i oni koji su bili blizu mogli su gledati samo kroz debelo staklo, s osuđenikom je mogao da opšti samo dželat... Američko zakonodavstvo dozvoljava samo "privatno pogubljenje", mada i ta privatnost, s obzirom na prisustvo 400 ljudi, nije sasvim precizan termin. To se, međutim, ni izdaleka ne može meriti s verbalnim dvobojem, svađom i uvredama na pogubljenju iračkog diktatora. Zbog loše organizacije Iračana, a zahvaljujući amaterskim snimcima i Internetu, ovo vešanje je postalo najmasovnije praćeno pogubljenje u istoriji.
No, vešanje u Bagdadu je prilika da se postavi pitanje – kako stoji stvar s pogubljenjima u drugim delovima sveta? Iako se čini da je u gotovo svim razvijenim zemljama sveta smrtna kazna ukinuta ili se od devedesetih godina prošlog veka ne izvršava, SAD, ipak, nisu jedina razvijena demokratija u kojoj se još primenjuje. Pogubljuje se, na primer, u ime zakona u Japanu (vešanjem), ili na Tajvanu (metkom u srce).
Godišnje se pogubi blizu 4.000 ljudi, ali 90 odsto se odnosi na Kinu. U SAD 2005. život na gubilištima završilo je šezdesetak ljudi. Na lestvici zemalja po tome gde se izvrši najviše pogubljenja, srazmerno stanovništvu, prvi je, takođe, razvijeni četvoromilionski Singapur (godišnje se tamo obesi oko 70 ljudi).
Od 79 država koje još primenjuju smrtnu kaznu, 11 to čini samo u izuzetnim slučajevima (na primer, Letonija tu mogućnost rezerviše samo za ubistvo s otežavajućim okolnostima u vreme rata). Većina do preostalih 68 zemalja na gubilište šalje za zločine kao što su podmukla ubistva, špijunaža, veleizdaja... Neke, međutim, smrću kažnjavaju i šverc droge, a neke, posebno islamske zemlje, i seksualne zločine – u šta se računa nevera i homoseksualnost.
U saudijskom Rijadu nekoliko desetina pogubljenja se godišnje izvrši na trgu u četvrti Masnak. Egzekucije su uvek u petak, posle glavne molitve u obližnjoj Velikoj džamiji. Dželat odseca glavu osuđeniku, što se može pratiti iz publike. Ukoliko se žena kažnjava za neveru, kazna se izvršava kamenovanjem. Saudijsko društvo u tome ne vidi ništa neprirodno, štaviše, život osuđeniku može darovati ne samo kralj nego i oštećena rodbina. U tom slučaju dolazi do nečega što bi se moglo nazvati vansudskim poravnanjem.
U Kini vlada specifična situacija. Tamo se ne izvodi nikakva predstava sa pogubljenjem. Tamošnji sudovi šalju svake godine na gubilišta ljude koji, ponekad i pod mukama, priznaju dela koja bi stranci smatrali beznačajnim prestupima. Može se raditi i o sitnim krađama. Na primer, 2001. pogubljenja su dvojica lopova koji su ukrali američkom diplomati časovnik i 48 dolara. Kineska "efikasnost" u borbi protiv zločina počiva u tome što vlasti stalno teraju policiju da hapsi, a na sudove se pritiska da brzo presuđuju, što strahovito povećava broj sudskih grešaka. Deo kineske egzekucione groznice jesu i masovna pogubljenja na fudbalskim stadionima, u prisustvu više hiljada gledalaca. Najteža kazna se tamo može dobiti za izradu i distribuciju lažnog novca, korupciju, proneveru, trgovinu decom, krađe stoke, motocikala... Najčešće se osuđeni na smrt likvidira metkom u čelo odmah po izricanju presude.
Kazna smrti i dalje deli čovečanstvo. Prema Galupovim međunarodnim istraživanjima, oko 52 procenta ljudi su za smrtnu kaznu, a 39 protiv nje. Najviše je protivnika u Evropi, posebno zapadnoj, dok je u S. Americi i srednjoj Evropi više pristalica.
Javno mnjenje, često podsticano od populističkih političara, traži oštrinu, naročito ako se radi o bestijalnim zločinima. Mnogi će u svetu na pitanje kako smanjiti kriminal odgovoriti jednostavno – secite ruke za krađu, za ubistvo ubijajte... Samo bez sažaljenja!
Jedni o smrtnoj kazni govore kao o temelju prava, drugi kao varvarskom aktu osvete, državno dozvoljenom ubistvu. Trend je, ipak, postojan: sve više i više zemalja briše smrtnu kazna iz svojih zakonodavstava.
Još koliko 1977. na svetu je bilo samo 16 zemalja koje su ukinule smrtnu kaznu, tri decenije kasnije već 122 tu kaznu je ukinulo, ograničilo na ekstremno izuzetne okolnosti ili donelo na nju moratorijum, kao što je slučaj s Rusijom i nizom zemalja supsaharske Afrike.
Veliki protivnik smrtne kazne bio je papa Jovan Pavle Drugi, čija crkva ima jedan od instrumenata pogubljenja (krst) kao svoj glavni znak. Iako je na Katoličku crkvu veliki uticaj imalo učenje Tome Akvinskog, koji je u smrtnoj kazni gledao prevenciju protiv najtežih zločina, JP-2, kako mladi često nazivaju pokojnog papu, verovatno najpopularnijeg svetskog katoličkog poglavara u novijoj istoriji, u svojim enciklikama smrtnu kaznu je izjednačavao sa ubistvom.
Vatikan se neobičajeno oštro postavio protiv pogubljenja Sadama Huseina. Izrazio je žaljenje zbog toga, iako se radilo o počiniocu veoma teških zločina. Argumentovao je to i time da će pogubljenje pojačati duh osvete i daljeg nasilja.
Pogubljenja neće nestati sa ovog sveta ni u 21. veku. Praktikovaće ih makar totalitarni režimi koji će se tako ratosiljati političkih protivnika (Sadamov režim je streljao čak i prostitutke). Ili će time psihički ucenjivati okolni svet.
U tom kontekstu se mora pomenuti i slučaj pet medicinskih sestara iz Bugarske i jednog lekara iz Palestine koji su, uprkos jakim sumnjama stručnjaka, osuđeni u Tripoliju na smrt zbog širenja side. Slučaj se dugo razvlači i povremeno podgreva, koliko da se zapadnim političarima digne kosa na glavi od slike sestara postavljenih pred streljački vod. Gadafi, kako se čuje, traži za slobodu sestara milijardu dolara. Mnogo šta govori da će te pare i dobiti. Dakle, na pogubljenjima se može i zaraditi.
Milan Lazarević
-----------------------------------------------------------
Predsednik SAD nije gledao snimak
NJUJORK - Bivši irački lider Sadam Husein pogubljen je posle dugog javnog procesa koji je bio u skladu sa međunarodnim standardima, saopštila je juče Bela kuća. Portparol Bele kuće Toni Snou rekao je da je veoma interesantno što se čini da su veću brigu izazvala poslednja dva minuta života Sadama Huseina nego prethodnih 69 godina, tokom kojih je "pobio stotine hiljada ljudi". Snou je, takođe, rekao da predsednik Džordž Buš nije gledao snimak egzekucije, o čijem se poreklu vodi ozbiljna istraga u Bagdadu. On je dodao da je šef administracije u Vašingtonu koncentrisan na definisanje nove strategije u Iraku. (Tanjug)
[objavljeno: 05.01.2007.]
