Izvor: Politika, 26.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ganić na čelu masakra
Ima mnogo svedoka koji tvrde da je čitavom „operacijom” rukovodio Ejup Ganić, koji je putem motorole naredio da se pobiju svi u koloni
Poternica za Ejupom Ganićem vratila je dramatične uspomene iz devedesetih. Generalštab JNA me u martu 1992. beše poslao u Sarajevo da pomognem komandi vojne oblasti (generalu Milutinu Kukanjcu), u razbijanju informativne blokade kojom je bila okovana JNA. Ali, to se nije nikako moglo razbiti, pošto je u Sarajevu vladao neopisiv haos, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u svakom pogledu. Svi su bili spremni za okršaje osim Armije, a retorika u medijima zastrašujuća. Komanda vojne oblasti je formirala svoj pres-centar, čiji je šef bio pukovnik Vehbija Karić.
Danju je Karić pravio strategiju informativnog nastupa JNA, a noću bio jedan od čelnika nove muslimanske vojske. Tada su ih zvali „zelene beretke”. Pukovnik Karić je inače bio uglađen čovek, i njegova odanost JNA delovala je iskreno. General Kukanjac mu je verovao, mada je Vehbija podsećao na prevejanog, „premazanog” junaka iz nekog romana Meše Selimovića.
U kabinetu generala Kukanjca su svaki dan održavani sastanci. Tamo je često sedeo Ejup Ganić, vrlo prepadnut, skrušen i prilično servilan prema generalu. Pamtim jedan zajednički sastanak Ganića, generala Satiša Nambijara i Kukanjca. Satima se razgovaralo o „Kutiljerovom planu”. Inače je general JNA bio siguran da „nove snage BiH” nisu u stanju da mu naude. Svake večeri, sve do kraja aprila, bilo je halakanja i šenlučenja prema komandi u Dobrovoljačkoj, ali je vojna policija lako razbijala takav bašibozuk.
Koncept informisanja, koji je na predlog Vehbije Karića usvojila komanda, bio je beznadežno zastareo, zasnovan na ideološkim pretpostavkama o bratstvu i jedinstvu i nemogućnosti sukoba.
Sve do 15 aprila, naravno bez uniforme, mogao sam da šetam čak i noću, sablasno pustom Baščaršijom. Stalno su se čuli uzvici i kratki rafali, i nikoga osim policijskih pozornika nije bilo. No, iz restorana „Sarajevski bazeni” na Vratniku, treštala je muzika, kao da je neko slavio zlo koje nadolazi.
General Branko Čađo, inače šef grupe za vezu sa Unproforom, nagovestio je napad na komandu, i dao mi savet da se preselim iz hotela „Evropa”, pošto se „sandžaklije” spremaju da likvidiraju srpske oficire.
Mnogo jeziviji napad od masakra u Dobrovoljačkoj dogodio se četiri dana pre, mislim da je to bilo 28. aprila, ispred Skenderije. Vozilo sa vojnim policajcima krenulo je ka domu JNA, koji je napala grupa „zelenih”, ali im je na ulici postavljeno minsko polje, povezano sa visokim naponom za tramvajski električni vod. Ugljenisana tela 18 vojnika ležala su nekoliko dana na mestu zločina.
Još nije dovoljno rasvetljena uloga Jove Divjaka, rođenog Beograđanina, pukovnika JNA, koji je postao oficir vojske BIH, i aktivno učestvovao u napadu na kolonu vozila komande vojne oblasti. Po nekim verzijama on je vodio operativni deo akcije, sve sa bandom Jusufa Prazine, sitnog kriminalca, kasnije ubijenog negde u zapadnoj Evropi. Ima tvrdnji da je Divjak čak pokušao da smiri Prazinu. Inače su razoružani vojnici i oficiri JNA ležali na asfaltu, a Prazina je naredio da svi ostanu nepomični, inače će pucati u glavu.
Tako je ubio dva vojnika, zatim pukovnika Obradovića, načelnika sanitetske uprave, i izrešetao pukovnika Enesa Tasa, koji je teškom mukom preživeo svoje rane. Ima mnogo svedoka koji tvrde da je čitavom „operacijom” rukovodio Ejup Ganić, koji je putem motorole naredio da se pobiju svi u koloni. Do toga ipak nije došlo, jer je neko od bivših oficira JNA konačno sklonio Prazinu i zaustavio ga u njegovom ludilu. Prestalo je ubijanje, a počelo ponižavajuće zarobljavanje.
Mora se reći da je Generalštab JNA, dva dana pre Dobrovoljačke napravio kapitalnu glupost, naredivši hapšenje Alije Izetbegovića na Butmiru. Po toj izuzetnoj zamisli, Alija je bio talac i garancija da će kolona nesmetano proći i da će se sve okončati mirno. Ali, kad je prošlo čelo kolone, sa oklopnim vozilom u kome su bili Kukanjac, general Luis Mekenzi i Izetbegović, počeo je masakr.
Kukanjac se sa čela ubijene kolone obratio javnosti, dramatično obaveštavajući o velikom zločinu. Tek sa dva sata zakašnjenja stiglo je bočno osiguranje, koje je doveo komandant sarajevskog korpusa, general Đurđevac. Ali, tada je sve bilo kasno: Izetbegović je bio na slobodi, Kukanjac u šoku, čitava komanda pobijena ili zarobljena. Kanadski general Luis Mekenzi jedva se snalazio u tom haosu, ne uspevajući da bude garancija bilo kakvom dogovoru. Niko nikome nije verovao ništa, a za to je bilo mnogo razloga.
Samo koji dan kasnije započeo je sistem „koncentričnog zločina”. Srbi koji su ostali u Sarajevu doživeli su svoju golgotu. A zatim je Sarajevo kao grad, ubijano godinama sa okolnih brda.
Do odluke sudije Milana Dilparića, vojnici i oficiri JNA iz Dobrovoljačke, Skenderije i sarajevskih kasarni, bili su nedužne, zaboravljene žrtve zločinaca ali i svojih zabludelih vojskovođa.
Ljubodrag Stojadinović
[objavljeno: 27/02/2009]
