Izvor: S media, 08.Nov.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devet godina od pobune „beretki“
Pre devet godina, na današnji dan, pripadnici Jednice za specijalne operacije otkazali su poslušnost nadređenima i organizovali pobunu izlaskom iz svoje baze „Štolc“ nadomak Kule. Posle pet dana blokade puteva i mosta „Gazela“, i smene načelnika DB-a Gorana Petrovića i njegovog zamenika Zorana Mijatovića, jedinica se povukla u kasarnu.
Razlozi za pobunu, koje je tada naveo komandni kadar jedinice, bili su hapšenje braće Banović, optuženih pred Haškim tribunalom >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << i zahtev za donošenje Zakona o saradnji sa Tribunalom. Tražena je i smena tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića koju je ovaj napisao u bazi „Štolc“ a Čedomir Jovanović je pred pripadnicima jedinice pocepao.
Stvarni razlozi oružane pobune bili su sasvim drugačiji. Oružana pobuna JSO bila je motivisana svrgavanjem tadašnje vlasti i stopiranjem istraga za ubistva koja su izvršili neki njeni pripadnici. Pobuna je organizovana u sadejstvu sa zemunskim klanom koji je imao svoje motive, izvlačenje iz zatvora svojih članova osumnjičenih za otmicu Miroslava Miškovića. Rezultati pobune bili su poražavajući po tadašnju vlast, smene čelnih ljudi Resora državne bezbednosti i puštanje ljudi Dušana Spasojevića Šiptara iz zatvora.
Pobuna „crvenih beretki“ najzad pod istragom
Iako je komandanta JSO tada bio Duško Maričić Gumar, jedinicom je iz senke komandovao njen bivši komandant Milorad Ulemek Legija. To nije osporio ni bivši pripadnik jedinice, Saša Pejaković, osuđen za učestvovanje u atentatu na premijera Zorana Đinđića.
Na suđenju za ubistvo premijera Pejaković je pitan da li je pre istražnim sudijom izjavio da „u toku ove pobune, kao što sam rekao glavni i stvarni komandant je bio Legija. On je svim tim rukovodio iako formalno nije bio komandant JSO-a već Gumar. Legija je voleo da dolazi kod njega na pregovore“ i da li je ta njegova izjava tačna, Pejaković je odgovorio: „Pa to je tačno, s činjenicom da je pokojni premijer, a lično je i Čedomir Jovanović, pregovarali sa pukovnikom Legijom.
Predsedavajući veća Marko Kljajević pitao je Pejakovića i: „Da li ima još nekih činjenica na osnovu čega ste zaključili i izneli Vaše mišljenje o tome da je faktički komandant jedinice iako formalno nije bio, okrivljeni Milorad (Ulemek) Luković?“ Optuženi Pejaković odgovara: „Ako nisu dovoljne činjenice koje sam izneo da se sastajao Čedomir Jovanovič direktno sa njim, da se sastajao pokojni premijer s njim, da je on išao na razgovor u Vladu Srbije, lično pukovnik Legija na razgovor sa pokojnim sada premijerom Đoniđićem, onda ne znam šta bi više trebalo od argumenata.“
O stvarnim razlozima pobune govorili su i svedoci saradnici Zoran Vukojević Vuk i Ljubiša Buha Čume. Prvi je objasnio ulogu šefa zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara u pobuni: „Oni su jednostavno iskoristili znači Dušan i Legija hapšenje braće Banović. Onda su iskoristili Jedinicu da bi se digli. U tom trenutku Simović (Miloš i Aleksandar) i Vlada (Vladimri Milisavljević Budala) su bili u pritvoru... Onda su oni u tom trenutku odlučili da bi bilo dobro za njih da kažem, smene ovu vlast. Tu, sad tadašnju. Zato su izveli Jedinicu na ulicu. Dušan je tražio pošto sam bio prisutan, da se ide do kraja. Da se to završi. Ali da kažem Vlada nije bila spremna da se suprotstavi Jedinici i jednostavno su izvršavali sve što su oni tražili.“
Kuda vode tragovi Đinđićevog ubistva?
Vukojević dalje pojašnjava Spasojevićevu ulogu u pubuni i njegove i Legijine motive: „Znači motivi su bili da smene ovu vlast. Oni su postigli svoj cilj. Znači, jednostavno vlast im ništa nije mogla. Posle toga su izašli Simovići morali su da ih puste. A mi smo išli svaki dan u Kulu. Vozili smo novinare. Išli smo par puta sa Bracanovićem...“
O tome je govorio i Buha: „...čak ja znam tu i za pobunu „crvenih beretki... Dušan je već izašao iz pritvora za otmicu Miškovića. Ostali su ostali u pritvoru. Oni su organizovali tu pobunu da bi slomili Zorana Mijatovića i Gorana Petrovića. Pošto su oni već počeli da rade Ibarsku magistralu već su saznali sve, ko je tu učestvovao i to sve, da bi to stopirali, da ne bi unazad išli. Za ta ubistva znaju, ta politička koja su se dešavala. A Bracanović je učestvovao u svemu tome i oni su Bracanovića progurali tu na to mesto. Da bude zamenik načelnika Državne bezbednosti.“
Buha je potrvdio i činjenicu da je Legija i dalje bio na čelu jedinice i da je i posle penzionisanja u leto 2001. godine „njegov položaj je i dalje ostao isti. Znači, ja znam, on mi je ustvari pričao da je on rekao Gumaru da je on i dalje komandant. Da se on nije samo zbog vlasti i zbog javnosti... (pošto je zapalio diskoteku u Kuli i izazvao incident u beogradskom klubu „Stupica“ zbog čega je uhapšen )... da je on samo zbog javnosti smenjen a da on i dalje vodi Jedinicu. Da Gumar sluša i dalje njegova naređenja i da je Gumar njegov čovek i da drži on (Legija) i dalje Jedinicu pod kontrolom.“
Da je učetvovao u pobuni, potvrdio je i Legija tokom svoje odbrane. Upitan ko je bio prvi čovek, komandant jedne takve akcije kao što je blokada puta, Legija odgovara: „Pa, kako da kažem, komandant Jedinice je bio Maričić Duško, a neposredno komandant te blokade nije bio niko pojedinačno, nego je ona dogovorena u, da kažem, na tom nekom sastanku, u tom setu tih oficira. Znači gde su podeljene te neke, ajde da kažem, dužnosti. Znači nije bilo konkretno, naravno slušao se komandant, kao komandant, znači, njegova je bila uvek zadnja, ali ceo dogovor je pao, znači, u okviru tih šest oficira i mene koji sam bio tu.“
Devet godina kasnije, Specijalno tužilaštvo sprovodi istragu o tom događaju. Ona bi trebalo da pokaže ko je, osim pripadnika JSO i zemunskog klana, bio umešan u pobunu. Osim toga, istraga bi trebalo da utvrdi da li je oružana pobuna bila uvod u ono što se dogodilo nepunih godinu dana kasnije, 12. marta 2003. godine kada je ubije premijer Đinđić.
Dejan St. Jeremić
