Izvor: Politika, 20.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dete koje nikome ne nedostaje
Ni juče niko nije došao da identifikuje telo dečaka poginulog od strujnog udara na teretnom vozu
Ranžirna železnička stanica "Makiš" u Beogradu, na kojoj je pre tri dana pronađeno ugljenisano telo dečaka starog oko deset godina, prema poslednjim procenama policije, verovatno nije bila mesto na kojem je dete, čiji identitet još uvek nije utvrđen, izgubilo život. Ni juče niko od rodbine ili poznanika nije došao da identifikuje telo stradalog dečaka. Branimir Aleksandrić >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, kaže da je leš potpuno ugljenisan i da klasična metoda identifikacije nije moguća.
– Radiće se DNK analiza, ali tek kada policija pronađe nekog njegovog rođaka da bi se mogli uporediti DNK uzorci. Identifikacija bi možda mogla da se izvrši i na osnovu zuba, ako negde postoji zubarski karton poginulog dečaka. Međutim, danas stomatolozi slabo vode takve evidencije. Telo deteta je toliko neprepoznatljivo da čak nije moguće utvrditi ni koje je rase – kaže Aleksandrić.
Po njegovim rečima, u ovakvim slučajevima, kada identitet pokojnika ostane neutvrđen, uzimaju se biološki uzorci koji se čuvaju u institutu zbog eventualne naknadne identifikacije. Ovaj postupak traje od tri do pet dana, posle čega se telo odvozi u kapelu gde ostaje mesec dana. Ako se u tom roku niko ne pojavi zbog preuzimanja tela, obavlja se sahrana o trošku opštine na čijoj teritoriji je leš pronađen. U ovom slučaju to je beogradska opština Čukarica. Telo se sahranjuje pod brojem koji se unosi u odgovarajuću evidenciju.
Kako saznajemo od železničkog osoblja u Makišu, mališan je, po svoj prilici poginuo u okolini Barajeva, dok se voz kretao prema Beogradu. Po rečima naših sagovornika, koji su želeli da ostanu anonimni, teretni voz sa dečakovim telom stigao je na ranžirnu stanicu u 17.35 časova.
– Telo deteta je otkriveno nešto kasnije, prilikom redovnog pregleda voza. Za sada postoji pretpostavka da je do nesreće došlo u Barajevu. To je utvrđeno u centru za kontrolu napajanja, koji se nalazi u Topčideru. Naime, primećeno je da je došlo do velikog odstupanja u naponu u okolini barajevske stanice – kaže jedan službenik železnice.
U pitanju je teretni voz koji je stigao iz Crne Gore i, kako smo čuli, služi za prevoz žita. Nesrećni dečak se, kako se pretpostavlja, popeo na zadnji deo voza, koji je potom krenuo iz barajevske stanice. Posle toga se popeo merdevinama na krov vagona i našao se u neposrednoj blizini žice kroz koju prolazi 25.000 volti. Zona opasnosti je dva metra oko žice, a svako približavanje izaziva strahovit strujni udar.
– Mašinovođa nije mogao da čuje pucanj do kojeg je došlo prilikom nesreće i nastavio je da vozi do poslednje stanice – kaže naš sagovornik na Makišu.
Do pre tri dana, na samoj stanici Makiš, jednoj od najvećih železničkih stanica u Evropi, nije bilo većih tragedija. Na njenom ogromnom prostoru, koji ima 79 koloseka, svoje mesto našlo je i oko 40 porodica koje su se smestile u kućicama u neposrednoj blizini šina. Nedaleko od njihovih improvizovanih domova je stadion na kome treniraju igrači FK "Lokomotiva".
Ana Erić, telegrafistkinja na makiškoj stanici, poslednjih deset godina živi tu sa suprugom Srđanom, ćerkom Andrijanom, studentkinjom, i šestogodišnjim sinom Igorom. On je sa dvojicom svojih vršnjaka juče oko 13 časova šutirao loptu ispred svoje kuće. Ana tvrdi da nesreća, poput one u kojoj je poginuo nepoznati dečak, ne može da se desi deci koja praktično žive na stanici.
– Nekada su ovde bile radničke barake, a mi smo ih preuredili u domove. Nismo imali drugog izbora, pa smo se u dogovoru sa železnicom skućili ovde. Mi decu od malih nogu učimo da se čuvaju pruge i do sada ni jedno nije povređeno u naselju – kaže Ana Erić.
Ona smatra da samo slučajni prolaznici mogu da stradaju na stanici, a i njih nema mnogo. Priseća se da je pre godinu dana grupa momaka zalutala tim putem posle noćnog provoda.
– Bilo je 11 momaka, dobro se sećam, vraćali su se sa neke žurke, a jedan od njih je odlučio da se pentra po vagonima. Bio je krupan mladić i preživeo je tako što ga je struja odbacila unazad sa vagona, ali je ceo bio u opekotinama. Maleni dečak nije imao tu šansu – objašnjava naša sagovornica.
Ona je 24 godine zaposlena na železnici i napominje da su porodice koje žive na makiškoj stanici uglavnom kolege iz branše. Iako se lopovi često vrzmaju oko železničkih stanica, Ana kaže da njihovu zaobilaze.
– Nije bilo krađa, bar otkad smo mi ovde, verovatno zato što je stanica skrajnuta sa puta. A što se obezbeđenja tiče, postoje samo dva portira na dva udaljena kraja. Stanica je potpuno otvorena sa svih strana – veli Ana.
Što se upozorenja tiče, zatekli smo jedan zarđali znak, smešten između šina, jedva vidljiv i po danu, na kome piše "Hodanje prugom opasno po život".
Stanko Stamenković
[objavljeno: 20.04.2007.]
