Izvor: Politika, 03.Maj.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dekriminalizacija klevete je apsurd
Časnim ljudima će klevetanje i uvreda teže pasti od teške telesne povrede
Uvreda i kleveta u Krivičnom zakoniku ne ugrožavaju slobodu govora, a njihovim dekriminalizovanjem samo bi se otvorio prostor da bogati ljudi „do mile volje” plaćaju kazne i nastavljaju da kleveću.
Ovako dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, komentariše ideje o ukidanju krivičnih dela klevete i uvrede. Nije dovoljno, tvrdi profesor, da postoji mogućnost pokretanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << parnice za naknadu štete zbog klevete i uvrede. One moraju biti sankcionisane kao krivična dela, a počinioci moraju biti oglašeni krivim i kažnjeni. Oštećeni mora imati mogućnost da tužbom pokrene i krivični i parnični postupak, a na njemu je da odluči šta će učiniti.
– Ako bi se posledice uvrede i klevete svele samo na naknadu štete u parničnom postupku, onda bi to bila nedovoljna zaštita časti i ugleda, jer bi oni koji su bogati mogli da vređaju i klevetaju, bez straha od krivičnih sankcija, a rutinski bi plaćali naknadu štete u parničnom postupku. Zato to nije rešenje i najveći deo Evrope to ne prihvata – kaže profesor.
Stara je istina da „jezik kosti nema, ali kosti lomi”, a da je napad na čast „za časnog čoveka isto što i napad na život i telo”.
– Apsurdnu ideju dekriminalizovanja klevete i uvrede najčešće plasiraju neke međunarodne organizacije, a posebno se za to zalažu nedovoljno obavešteni novinari, pri čemu se često čuje komentar da su tobož inkriminacije uvrede i klevete s jedne strane protivne pravu na slobodnu reč, a s druge strane da su to neki relikti prošlosti koje ne poznaju savremena krivična zakonodavstva. Ni jedno ni drugo nije tačno. Sloboda govora je Ustavom garantovana, ali to ne znači da se ljudi mogu nesmetano vređati i klevetati – kaže profesor Škulić.
Uvreda i kleveta postoje u većini savremenih evropskih država, kao što su Nemačka, Austrija i Francuska. Pri tom su najteži oblici ovih krivičnih dela u većini evropskih država zaprećeni i kaznom zatvora.
– Doduše ima i država koje su se opredelile za dekriminalizaciju ovakvih delikata, kao na primer Gruzija i Moldavija, ali, koliko je meni poznato, takve države nisu služile kao uzori u razvoju savremenog krivičnog zakonodavstva. Na priču o potrebi dekriminalizacije nedavno je pristala Crna Gora i ukinula klevetu i uvredu – kaže naš sagovornik.
Velika je zabluda da su to laka krivična dela, ističe dr Škulić.
– Čast i ugled su većini ljudi veoma dragoceni. Zato kleveta i uvreda za njih nisu laka krivična dela. Krivično gonjenje pokreće se privatnom tužbom, ali to nije zbog težine dela, već zato što se njima pogađa uži krug subjekata, a ne neke opšte društvene vrednosti, kao što slučaj sa krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti. Onome ko je teško uvređen ili oklevetan to može biti mnogo gore nego da je teško telesno povređen. Časnom čoveku je čast veoma značajna vrednost i ona se mora štititi i krivičnim zakonodavstvom – objašnjava profesor.
Nekadašnjni Vrhovni sud Srbije usvojio je pre dve godine načelni stav da bi javne ličnosti morale imati viši stepen tolerancije kada su izložene u medijima i u javnosti komentarima koji bi se mogli shvatiti kao uvrede ili klevete. Takav stav donet je na osnovu odluka Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je poništio nekoliko presuda srpskih sudova za klevetu lokalnih funkcionera.
– Odluke su u Strazburu ukinute jer nisu bile dobro obrazložene, pa je Evropski sud imao utisak da su srpski sudovi zauzeli stav da javne ličnosti uživaju pojačanu krivičnopravnu zaštitu zbog funkcije koju vrše, iako je u stvari obrnuto. Oni bi, načelno, trebalo da budu tolerantniji na ono što se o njima govori u javnosti i u medijima, jer su izloženiji, ali to ne znači da je sve dopušteno. Oni ne mogu podnositi uvrede i klevete bez ikakvih granica – ističe dr Škulić.
Ako neko, kao javna ličnost, mora trpeti napade koji su često preterani, to ne bi smeli da trpe članovi njegove porodice, a naročito ne maloletna deca. Kada se izvređaju čast i ugled jednog čoveka, kaže profesor, onda to pogađa i osobe koje su tom čoveku bliske, pa je i zato važno da se shvati da uvreda i kleveta nisu neka bezazlena krivična dela.
-----------------------------------------------------------
Osveta zbog klevete
– Ako bismo ukinuli klevetu i uvredu kao krivična dela, onda bi se moglo dogoditi da ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke. Čak može pasti i krv ako je neko teško oklevetan, a nema načina da pokrene krivični postupak. Jer, mnogima nije bitan novac koji bi dobili kao naknadu štete u parnici, već je bitno da tuženi bude oglašen krivim i da se vodi kao učinilac krivičnog dela. Izriče mu se novčana kazna, a ako je ne plati, onda ide u zatvor – kaže dr Milan Škulić.
-------------------------------------------------------------
Teret dokazivanja
Kleveta je jedino krivično delo za koje teret dokazivanja pada na tuženog. Privatni tužilac ne dokazuje krivicu, nego tuženi mora da dokaže da je istina ono što je on rekao o tužiocu. Ako ne dokaže, onda je kriv za klevetu.
– Ako kažem da je neko lopov, i budem zato tužen, moram da dokažem da je tužilac lopov. Ako ne dokažem, onda ću biti osuđen za klevetu – kaže profesor.
Postojanje klevete dokazuje se i u krivičnom i u parničnom postupku. Potrebno je da je izrečeno nešto što škodi časti i ugledu i potrebno je da to nije istina.
Kada je o uvredi reč, ona može biti i istina, ali potrebno je da je izrečeno nešto uvredljivo, a da li je uvredljivo – to je stvar ocene suda, objašnjava dr Škulić.
U krivici se dosuđuje novčana kazna, koja odlazi u državni budžet, a u parnici se dosuđuje odšteta, koja pripada oštećenom.
– U Srbiji kleveta sada nije zaprećena kaznom zatvora ni za najteže oblike, a trebalo bi – kaže dr Milan Škulić.
------------------------------------------------------------------------
Kada su novinari nevini, a kada krivi
– Novinari ne treba da odgovaraju za ono što su preneli da je neko drugi o nekome javno rekao. Treba da odgovara onaj od koga je potekla kleveta ili uvreda, a ne novinar koji je citirao izjavu kojom se neko kleveće ili vređa. Međutim, ono što novinar iznosi kao svoju tvrdnju, a sadrži elemente klevete, morao bi da potkrepi dokazima ukoliko ne želi da krivično odgovara ili da plati odštetu. Ako novinar ne može da dokaže da njegova tvrdnja nije kleveta, onda će biti kriv i osuđen i ne vidim zbog čega bi u takvim slučajevima novinari bili privilegovani u odnosu na ostale – kaže dr Škulić.
Aleksandra Petrović
objavljeno: 04.05.2011.
