Izvor: Blic, 17.Jul.2009, 06:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečak izbegao eksploziju bombe za nekoliko sekundi
Preševo - U Preševu, dva dana posle eksplozije bombe u srpskom delu grada, iz kafane, srpske, ori se smeh! To ja pitam, izokola, ima li negde tabla sa natpisom „kuća na prodaju”, a njima smešno: ima, koliko hoću, kažu. „Svi ćemo table da stavimo za neki dan!” Smeh posle stane kao da je odsečen sekirom.
Četvrtak je po podne, vrućina sve umirila oko demolirane višespratnice, pa se jasno čuje kljucanje čekića: stakloresci popravljaju prozore na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << porodičnoj kući pedesetak metara udaljenoj od kratera bombe.
- Ovako je igralo kod mene - kaže Selver Šaćiri, bliži sused. Njegove crepove je eksplozija stresla kao špil karata.
„Ovo ne odgovara ni Srbima ni Albancima. Kod mene u radnji svesku za veresiju imaju i jedni i drugi, teško se živi. Od čega? Od rodbine koja radi u inostranstvu"”
Vrućina je braću Danijela (12) i Aleksandra (9) J. oterala u senku. Oni žive na drugom spratu minirane zgrade.
„Gledao sam televiziju, pa više nisam mogao, i hteo sam da izađem na terasu, al’ kao da mi nešto nije dalo"”
Danijel već ima iskustvo kakvo mnogi odrasli ne steknu za ceo život - mimoišao se sa pogibijom, očešali su se, i o tome će pripovedati na isti način i kad ostari.
„Kao da mi nešto nije dalo da izađem, i tada je puklo. Ovako sam se izmakao da me ne udari staklo, a onda sam istrčao ispred zgrade.”
„Probudio je i komšije što žive na prvom spratu”, ponosno dodaje njegovoj priči važan detalj Aleksandar. „Ja sam spavao"”
Moša Filipović, vlasnik kafane u Preševu, priča svoju muku.
„Imam tri ćerke, nijedna ne radi. A dve završile fakultet”, kaže on.
Bomba je bomba, čula se u celom gradu, ko je i zašto postavio, ne zna. Njegova je muka duža: „Srbi ovde nemaju od čega da žive. Ništa ne radi.”
Ređa preduzeća koja su nekad bila uspešna, a onda su ih u privatizaciji kupovali razni, i Srbi i Albanci, i iznosili mašine, pa su prodaje poništavane, a radnici ostajali na ulici.
„Ta Agencija za privatizaciju, ona je"” I kad je ozbiljan, Moša je gorak kao kad se smejao mom pitanju o tablama.
„Država ništa ne radi za nas. I ono što može, neće" Pola sudija, carine i milicije putuje iz Vranja, a odavde nikog neće da zaposle.”
„Mi sa Albancima nemamo probleme, družimo se”, kaže Časlav Anđelković, nekada predsednik Mesne zajednice „Železnička stanica”.
„Kod mene dolaze u kafanu. Ja kad bih radio samo sa Srbima, mogao bih da zatvorim”, ubacuje se Moša.
„Opština ima 48.000 stanovnika, Srba sa Romima i ostalima ako ima tri do pet odsto”, objašnjava Moša.
„Dobro”, pitam, „šta vlast planira da vam ovde izgradi da se ne selite?”
„Niko nam i ne govori da se ne selimo.”
„Pa šta pričate sa ovima kad dođu iz Beograda?”
„Ništa, pazimo da nas ne pogaze. Samo prozuje limuzinama" Niko nikad sa nama nije razgovarao”, kaže Moša, i sad bih se ja nasmejao, ali grlo mi je stegnuto.
„Nikad on kod nas nije svratio. A bio je najmanje deset puta ovde”, kaže dr Skender Destani, pedijatar u Domu zdravlja i predsednik SO Preševo, o predsedniku Tadiću.
„Ni Dačić" Jedino je Šutanovac došao, Mrkonjić" i Marković, ministar za lokalnu samoupravu.”
„Njemu je to posao”, ne odustajem ja od šale.
Smeje se Destani: „Pa valjda i ostalima"”
„Sve što država Srbija preduzima u Preševu, Bujanovcu i Medveđi pokazuje da Albance tretira kao strano telo. Vlada smatra da se stabilnost ovde može postići i održati samo jakim prisustvom vojske i Žandarmerije, i da se to može nametnuti 'odozgo’, bez ikakvog učešća lokalne samouprave”, kaže.
On na prvo mesto spiska problema stavlja ekonomski položaj. „Sedamdeset odsto je nezaposlenih, to je najveći procenat na svetu. Dobro, možda ima u Africi, ali u Evropi, čiji smo mi deo, sigurno nema većeg"”
Slažem se, zvuči tačno.
„A kad na to dodate borbu protiv terorizma onako kako je sprovode SPS i Dačić, opkoljavanje kuća u kojima žive i starci i deca, i noćni pretresi tokom kojih se ništa ne nađe" onda imate situaciju koja frustrira, iz čega proističu konflikti i nasilje"”
Učtivo primetim da mi se čini da je veza između podmetnute bombe i frustracija malo" hm" ali dr Destani me prekida:
„Postavljanje bombe je teroristički akt i zaslužuje svaku osudu. Ali kako je Dačić u prvoj izjavi mogao da zna da je reč o 'albanskom terorizmu’, i zašto je u početku bilo prećutano da je reč o zgradi u kojoj stanove imaju i Albanci i Srbi, i da su žrtve albanske nacionalnosti?”
Albanske partije tražiće, kaže, uspostavljanje dijaloga za Vladom Srbije. Uz nadzor predstavnika međunarodne zajednice, dodaje. „Ovako nije dobro, jer ekonomska situacija"”
Izgleda da je bomba jače odjeknula u Beogradu nego u Preševu, i među Srbima i među Albancima. Ja o eksploziji, oni o siromaštvu"
Gužvu koju malo-malo u uskim preševskim ulicama stvore brojni automobili, raščišćavaju saobraćajci u košuljama kratkih rukava. Žandarmeriju sa „dugim cevima” nismo, na žalost fotografa, videli, tek jedan vojni kamion sa posadom pod šlemovima" Kafići puni, žagor umesto očekivane tišine građana koji žive u senci terorizma. Ipak" Belgzim Kamberi, novinar i predsednik uticajnog Odbora za ljudska prava, koji je detinjstvo i mladost proveo u Belgiji i Francuskoj, kaže od 2001. godine, kada je okončana pobuna OVKPBM, nije osetio veću napetost među sunarodnicima. Uzrok vidi u „Dačićevoj represiji”. A lek u uspostavljanju dijaloga umesto nametanja rešenja „odozgo”. „Ne mogu se svi Albanci sa juga Srbije proglašavati krijumčarima ljudi i teroristima"”
Kaže da su pre nekoliko dana u Preševu bili i ljudi iz francuske ambasade, i da nisu baš pohvalno ocenili najnovije poteze srpske vlade"
Mora da su i diplomate projurile u crnoj limuzini kroz srpski deo grada, i da su se meštani sklanjali. Nisu ni očekivali da se zaustave i njih nešto pitaju"
