Izvor: Politika, 30.Dec.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bramercov Mitrovdan u Srbiji
Kome je „zvonilo” kod Karle del Ponte, ko joj je bio simpatičan a ko Bramercu, kako on nije shvatio simboliku slava, ko je prvi prišao švedskom stolu na Brionima i kako je u kabinetu tužioca zamalo „poletela” pepeljara.
Najteže poglavlje u saradnji Srbije sa Hagom okončano je u godini za nama, izručenjem preostalih optuženika. Iza kulisa poseta haških tužilaca, od čijih je ocena dva puta godišnje strepila čitava nacija, ostali su malo poznati detalji o tome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako su vođene velike i teške pravne bitke, kako su se u pregovorima nizale pobede i porazi, ali i poneka anegdota. Jer, tužioci, istražitelji, obaveštajci, portparoli i svi drugi zvaničnici ipak su – samo ljudi.
Kome je „zvonilo” kod Karle del Ponte, ko je bio simpatičan njoj, a ko Seržu Bramercu, ko je prvi prišao švedskom stolu na Brionima i kako je u kabinetu tužioca Vladimira Vukčevića zamalo poletela pepeljara, za „Politiku” otkrivaju izvori iz prve ruke.
Karla del Ponte, sećaju se srpski zvaničnici, volela je da ih „postrojava” pa su, kao studenti na ispitu, ulazili jedan po jedan u kabinet Vladimira Vukčevića kako bi je izveštavali o svom radu. Međutim, beskompromisnoj tužiteljki, koja je podigla sve haške optužnice i dočekala većinu optuženika u Sheveningenu, nije pošlo za rukom jedno – da u toj sobi zapali cigaretu. Posle napetih susreta, Karla del Ponte popušila je cigaretu ispred toaleta Tužilaštva za ratne zločine. Društvo su joj pravili pripadnici njenog obezbeđenja i nekoliko srpskih policajaca.
Da li zbog čestih cigaret-pauza ili ne, jedan od „studenata” nije stigao na „ispit”. Bio je to direktor policije Milorad Veljović, koji je došao na red poslednji, posle šefa BIA Radeta Bulatovića, kada je Karlina satnica već predviđala polazak na novi sastanak u vladu. „Žao mi je, zvonilo je”, rekao je Veljović i otišao niz hodnik.
I pored vrlo tvrdih stavova, Karla del Ponte izgubila je pravnu bitku sa Vukčevićem, kada je insistirala da u optužnici našeg tužilaštva zločin na „Ovčari” bude okarakterisan kao zajednički zločinački poduhvat, što je znatno teža kvalifikacija od one koja je kasnije prihvaćena. Odustala je od te namere posle „kontranapada” Vukčevićevog tima i argumenata iz našeg zakona.
Karla del Ponte ostala je upamćena i po tome da je u Beogradu posebno volela kolače, ali tek pošto se uveri u njihovu ispravnost. Vukčević i Bulatović sećaju se kako je tužiteljka držala kolač, čekajući da desert za svaki slučaj prvo proba jedan od njih dvojice. Iskusni obaveštajac Bulatović znao je da su kolači prošli bezbednosnu kontrolu. Zagrizao je svoj kolač, pa je i tužiteljka mogla da odahne.
Svi se slažu u jednom, za razliku od Serža Bramerca, Karla del Ponte simpatisala je tužioca Vukčevića, a posebno njegovog portparola Bruna Vekarića. Tako je Vekarić jedini srpski zvaničnik koji joj je otišao u posetu u Argentinu, gde je postavljena kao ambasador Švajcarske.
Pored haških optuženika, nesreću da bude na „crnoj listi” Karle del Ponte, imao je Veselin Mrdak, prvi zamenik tužioca Vukčevića. U jednom žestokom pravnom duelu, ona je podigla pepeljaru koja je bila na stolu i povikala: „I ja sam pod stresom!”.
Ko joj je simpatičan, a ko ne, pokazala je i na skupu tužilaca na Brionima, kada je naredila da, mimo predviđenog protokola, Mrdak bude premešten na drugo mesto, kako bi ona sedela pored Vukčevića. Nije se odvajala od njega ni kasnije, u arheološkom nalazištu, gde je hrvatski tužilac Mladen Bajić za svoje goste priredio večeru pod vedrim nebom. Dok su se portparoli Bruno Vekarić i Anton Nikiforov služili, Del Ponteova je na italijanskom komentarisala apetit ovog prvog: „Bruno manđare, manđare”. Smeh za stolom začuo se posle Vukčevićevog odgovora: „Bruno manđare, e Nikiforov manđare, manđare egalitare”.
Sastav tima tužioca Vukčevića donekle se promenio kada je Del Ponteovu zamenio Bramerc. Dok je tužiteljka najradije razgovarala sa Vukčevićem i Vekarićem, novi tužilac se najbolje razumeo sa oficirima za vezu Ivanom Duzlevskim, Bojanom Lapčevićem, a sa posebnim simpatijama se odnosio prema Snežani Stanojković.
Iza kulisa poznat je Bramercov ne baš prijateljski odnos prema Brunu Vekariću, koji mu se „zamerio” još kada je javno prokomentarisao da je oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju – skandalozna.
„Dobar portparol mora da zna kada da ćuti”, negodovao je Bramerc, ali se Vekarić nije obazirao.
„Kada budem ćutao, znaćete da sam umro”, odgovorio je portparol.
Bramerc je svoju „glad” za haškim optuženicima pokazao i prilikom posete Koreji koja ni na koji način nije bila povezana sa haškim obavezama Srbije. Učesnici tog skupa bili su iznenađeni kada je on svoje izlaganje, bez ikakvog povoda, započeo kritikujući našu zemlju zato što su neki optuženici tada još bili na slobodi, zbog čega je protestovao predsednik Udruženja tužilaca Srbije, Goran Ilić.
I posle predaje poslednje dvojice optuženika, Bramerc je nastavio pomno da prati zbivanja u Srbiji, pa je zamerio Vukčeviću kada je u medijima objavljena priča o seriji ubistava svedoka u slučaju poznatom kao „Dukađini”, iz predmeta protiv Haradinaja, kome se u Hagu ponovo sudi za zločine nad Srbima. Razgovor je krenuo nepredviđenim tokom.
„Taj slučaj nije ušao u tkivo naše optužnice!”, ljutio se Bramerc.
„A zašto nije?”, pitali su naši tužioci, podsećajući Bramerca da je haško tužilaštvo preuzelo naš predmet „Ovčara” jer im je to tada odgovaralo za slučaj „Šljivančanin” i da bi trebalo da isto pravilo važi i za zločine nad Srbima u predmetu „Haradinaj”.
„To pitajte Karlu del Ponte”, kazao je Bramerc, koji inače ne propušta priliku da naglasi da je, kao tužilac, samostalan u svojim odlukama.
Veliki okršaj dogodio se i na poslednjem sastanku u Beogradu, kada se Bramerc interesovao za istragu protiv jataka Mladića i Hadžića. Bilo je to na Mitrovdan, srpsku slavu poznatu i kao hajdučki rastanak, pa je haškom tužiocu kroz šalu objašnjena simbolika takvih razgovora baš na taj dan. Bramerc je donekle popustio tek kada je Vukčević insistirao da su jataci problem Srbije i pročitao mu pun naziv Akcionog tima koji glasi – Akcioni tim za lociranje, hapšenje i izručenje haških optuženika.
„Nisam čuo da je iko pitao Hrvate ko je skrivao Gotovinu”, kazao je Vukčević na kraju.
Ipak, u poslednjem izveštaju pred Savetom bezbednosti nisu izostale ključne reči, da je saradnja Srbije sa Hagom – potpuna.
Dorotea Čarnić
objavljeno: 31.12.2011.
