Izvor: Press, 24.Okt.2010, 00:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biće novca i za sahranu
Milica se jedva popela do polovine stepeništa i zastala da udahne vazduh. Spustila je torbu na beton i uhvatila se rukom za gelender. Snage nema, a pomoći niotkuda. Dva dečaka protrčala su pored nje i oborila torbu. Trkala su se uz stepenice
- E, mangupi mali! Ništa ne paze. Ako, nek jure. Šta ćeš, to im je posao - gunđala je Milica.
Kada se malo odmorila krenula je polako ka svom stanu na prvom spratu. Ispred samih vrata susrete >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << je nepoznati mladić koji je izgleda bio kod nekoga u gostima.
- Majko, je l' treba pomoć. Vuče torba tebe, a ne ti nju. Daj to ovamo - reče neznanac i uze joj teret iz ruku.
- Hvala sine. Neće mlađi danas da pomognu. Je l' možeš taj bakaluk da pridržiš dok otključam vrata.
- Nema problema, imam vremena. Još da mi je da popijem kafu...
- Uđi, šta si tu stao. Sad ćemo ja i ti jednu kaficu da popijemo! Ionako retko imam goste - reče Milica i pusti ga da uđe.
Odnela je hleb i mleko u kuhinju izvadila novine i sela u trosed da se odmori.
- Čitam novine naopako, prvo čitulje. Ne zameri, samo da odmorim noge pa ću da pristavim kafu.
- Sedi majko, mogu i ja da zakuvam! Samo reci gde je džezva. Eto mene za minut - reče mladić, ustade iz fotelje i ulete u kuhinji.
- Kako se ti ono zvaše momče. Ja sam Milica. Nismo se ni upoznali kako valja...
- Goran se zovem. Vidim sama si.
- Sin i ćerka otišli na rad u Nemačku. Unuke slabo viđam. Oni su naš jezik i zaboravili tamo u belom svetu. Brat se razboleo, više ne dolazi. Komšije, neki stari kao i ja, a ovi mladi jure za zaradom, nemaju vremena ni za svoju decu. Snalazim se kako umem i znam. Tako ću dok budem mogla da hodam, a šta ću posle....
Poklonila stan
- Naći ću se ja pri ruci. Evo, ostaviću i broj mobilnog telefona. Šta će od nas biti ako se ne pomažemo - ponudi se Goran.
Posle slučajnog susreta Milica bi ponekad pozvala Goran. Doneo bi joj hleb i mleko iz prodavnice, nabavio lekove. Ali, pozajmljivao je i novac.
- Majko, treba mi 500 dinara. Ostao sam bez posla, a gazda tražio da platim kiriju unapred. Da mi je da imam svoj stan pa bi ja onda lako - žalio se Goran.
- Teško se živi, sinko, znam ja to. Kako i da se žene mladi kad stana nemaju - rekla je Milica.
Sa zimom stizali su i veći računi za struju. Meseci su prolazili, a Milica nije imala novca ni za sebe. Penzija mala, rashodi veliki. Pukla cev, voda poplavila predsoblje, dala je poslednju paru da popravi kvar. Uplašila se. Ne može više sama da se bori. Dok je razmišljala šta će da radi naišao je Goran. Namršten, jedva je prozborio.
- Para nemam, a gazda će da mi otkaže stan. Kad bi me, Milice, pustila bar u tu sobicu što ti je prazna...
- Znači i ti si nadrljao. Ne mogu više sama. Mislila sam da li bi ti... teško mi je da pitam...
- Majko, pa ti plačeš! Kakva te muka spopala?
- Da li bi ti stalno brinuo o meni? Sramota me. Valjda nisam bila dobra prema deci kad su me tako napustili. Znaš, oni se sigurno neće vraćati. Prepisaću ti stan, ali da me paziš kao svoju majku. Ja bi do smrti živela u stanu. Druge nema. Tako ću i tebi pomoći. Skupila sam nešto novca da platim porez za prenos imovine.
Goran je pristao. Pozvala je advokata koji je sačinio ugovor o poklonu. Dokument je ubrzo overen u sudu, a Goran se uselio u stan. Bila je srećna što više nije sama. Ali, posle samo mesec dana Goran je doveo sestru i njenu ćerku učenicu srednje medicinske škole.
- Ovo je Vladana. To je njena ćerka, Kaća. Šta bleneš, ajde otvaraj vrata!
- Ali, Gorane, kako se to izražavaš...
- Ćuti bre baba i spremi neku klopu - odbrusio je Goran.
Zatvorena vrata
Milici su se tresle ruke. Srce joj je lupalo. Možda je bio u kafani, nešto loše mu se dogodilo, valjda će se smiriti. Prevarila se. Posle tri dana usledio je novi šok. Kada je došla od frizerke nije mogla da otključa vrata. Pritiskala je taster zvona. Primetila je da neko gleda kroz špijunku. Čula je Kaćin smeh. Tek posle pola sata pustila ju je da uđe.
- Matora, šta si navalila! Umalo dečka da mi oteraš. Ćao Uroše - rekla je Kaća dok je ispraćala momka koji se nije ni osvrnuo.
Milicu su terali da im kuva, ali je nisu puštali da jede za stolom.
- Ti, tamo u čošak pa jedi! I da si mi ispeglala onu suknju. Moram rano na posao. Babuskero jedna! - podviknula je Vladana.
Drugom prilikom pred stanom je čekala tri sata. Nisu hteli da joj otvore vrata. Suza joj je skliznula niz obraz. Trpela je maltretiranja, ali nije mogla da izdrži Goranovu laž. Uputila se kod advokata. Sud joj je poslednja nada, tražila je raskid ugovora.
- Sudija, Goran se obavezao da ću moći da ostanem u stanu. Mogu i svedoci da potvrde da su me vređali, ponižavali.
Komšije koje joj se nikada nisu javljale na hodniku kao da su jedva dočekali da kažu istinu.
- Puštali su ženu da stoji pred svojom kućom! Sramota! Vikali su na nju i ponižavali je. Ona mu ostavila stan, a bitanga ju zove babuskerom i preti joj. Ta žena je pomagala svu rodbinu, bila je krojačica, čestita i poštena... - pričali su svedoci.
Ugovor o poklonu je raskinut, Goran, Vladana i Kaća morali su da napuste stan. Posle godinu dana Milica se prvi put osmehnula i zamolila sudiju da još nešto kaže.
- Kada odem iz ove sudnice, vratim se kući i zatvorim vrata za sobom, opet ću ostati sama. Znam ja to. Sve dok ne umrem. Ali, to je barem istina, surova, ali moja. Još nisam nemoćna i boriću se. Goranova laž me je naučila pameti. Izdavaću sobu, ali prvo pare na sunce. Biće novca za račune, pa i za sahranu - rekla je Milica, uspravila se i izašla iz sudnice.
