Izvor: Blic, 25.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aleksa jači od metka
Aleksa jači od metka
Porodica Ljubičić više ne prolazi Njegoševom ulicom, šetalištem u Pančevu. I ne želi nikada više tuda da prođe. Njihova deca među igračkama nemaju pištolje. Jer, pištolj u Njegoševoj ulici zamalo nije potpuno uništio njihove živote.Pre tačno godinu dana, 24. juna, u vatrenom obračunu dvojice mladića, u jednom kafiću kraj šetališta, metak je pogodio u glavu tada sedamnaestomesečnog Aleksandra, dok su ga roditelji vozili u kolicima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- I danas pokušavam da potisnem taj događaj iz sećanja. Znam samo da se ispred nas u jednom trenutku stvorila strašna gužva, da su se začuli pucnji. Narod je počeo u stampedu da beži gazeći sve pred sobom. Ostala sam u praznoj ulici sama, sa bebom u kolicima. Pogledala sam Aleksu, iz ustiju i nosa mu je curila krv. Nisam znala šta se događa, samo je vrisak izleteo iz mene - priča Ljiljana, Aleksina mama.
- Podsećanje na sve to, i danas, godinu dana kasnije, bolno je. Nečija obest zamalo nije koštala života moje dete, koje se slučajno zateklo tu, koje je ležalo u kolicima. Čuo sam ženin vrisak, pomogla su mi dva mladića, hitna pomoć je brzo došla. U bolnici sam dao pogrešne podatke, čak i svoje ime, potresen i unezveren. Metak je bio mome detetu u glavi. Mislio sam da je mrtav - dodaje otac Miroslav.
Ali, mali Aleksandar nije bio mrtav. Bio je jači od metka. Metka koji se zadržao u glavi, potom se nekim svojim kanalima spustio u nos, da bi završio u debelom crevu. I bio izbačen prirodnim putem. Od posledica ranjavanja Aleksandar je izgubio vid na desno oko, leva strana tela bila mu je nepokretna, ali se sada situacija znatno popravila, što se pokretljivosti tiče. Za vid, ostala je samo nada.
- Najvažnije, ostao je živ. Sve ostalo, manje je važno. Ali, ne i beznačajno. Život se dalje odvija, ali posledice imamo svi. Stariji sin Marko, koji je tada imao šest godina, i dan danas reaguje na svaki zvuk koji sliči pucnju, na škripu guma, na gužvu. Prva dva meseca, u bolnici, na temperaturi koja je bila slična ovim sadašnjim, strah i borba za njegov život bili su strašni. Supruga je napustila posao da bi stalno bila s njim. Smrt smo pobedili, a najviše nam je pomagao sam Aleksa. Imali smo utisak, mada je bio suviše mali da bi ga razumeli, da se sam najviše bori za sopstveni život - kaže Miroslav.
On dodaje da nema tih reči kojima bi se mogao zahvaliti, niti stvari kojima bi se mogao odužiti, pre svega doktoru Toplici Milojeviću, u Urgentnom centru, koji je odmah operisao Aleksandra, doktorki Miri Raičević iz Tiršove, i svima onima koji su uložili više od brige i pažnje da Aleksandar pobedi sudbinu. Mnogo im je pomogla i 'Rafinerija' u kojoj Miroslav radi, i sva rodbina, prijatelji, komšije. Onaj koji je pucao, ni njegovi roditelji, nisu okrenuli čak ni telefon da pitaju za zdravlje Alekse. Ali, Aleksa je, možda i u inat, pobedio. Bio je jači od metka. R. Rosić
