Izvor: RTS, 17.Apr.2023, 19:20
Откривање адресе и недостатак капацитета – имају ли сигурне куће снагу да заштите жене од насилника
Сигурне куће су појединим женама једина шанса да изађу из круга насиља и сачувају живот. Тренутни капацитети у њима, одговарају ипак тек четвртини прописаног минимума, показало је истраживање организације "Атина". Истраживачи су утврдили и да је готово свим сигурним >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << кућама у неком тренутку откривена адреса, што је угрозило безбедност појединих корисница. О условима, квалитету услуге у сигурним кућама, али и начинима да се поправе за Дневник су говориле ауторка истраживања Андријана Радоичић Недељковић и координаторка Сигурне куће Весна Станојевић.
Андријана Радоичић Недељковић изјавила је за РТС да су их је на терену забринуо број доступних кревета у Сигурних кућама, односно капацитета, који одговара једној четврти европског стандарда.
"Србија има на располагању 190 места. Стандард Савета Европе и ЕУ би био 719. У том смислу, не одговарамо стандарду. Потребно је радити на проширењу капацитета", прича Радоичић Недељковићева.
Годинама радите са женама којима је помоћ потребна. Колико их дневно збринете? Да ли Вама недостаје проширење капацитет?
Станојевић: Не, имамо велике капацитете, јер је Сигурна кућа зидана по стандардима који су неопходни за рад. Нису то импровизоване просторије које смо ми преграђивале. Сматрам да је грешка што су наше сигурне куће стављене у исти кош са сигурним кућама које то нису.
Сигурне куће у Београду раде од 1. новембра 2000. године. Нисмо ниједног момента имали ситуацију да не можемо да примимо жену жртву насиља. Увек смо и говорили да ћемо примити по цену да та жена проведе ноћ са децом или без деце у дневном боравку, али сигурно неће остати на улици или незбринута
Анализирали сте и безбедност у сигурним кућама. Имали смо прилике да прочитамо да чак и таксисти знају адресе сигурних кућа, као и да то није информација која бу требало да буде најстроже чувана. Колико кућа је било изложено таквој врсти цурења информација?
Радоичић Недељковић: У нашем истраживању, нажалост, све сигурне куће које смо обухватиле су бар једном забележиле неки случај кршења тајности локације. To су различити случајеви. Важно је напоменути да то не значи нужно да су насилници долазили до сигурних кућа, али било и таквих ситуација.
Што се тиче безбедности, није једина одговорност људи који раде у сигурним кућама и оних који спроводе ову услуге. Безбедност је питање подељене одговорности између социјалне заштите и министарства које је надлежно за та питања, али и МУП-а и правосуђа који би требало да процесуирају насилнике.
Безбедност жена, не само у сигурним кућама, промениће се и поправити када будемо имали ефикасније и боље процесуирање насилника за кривична дела за насиље. Једно без другог не може. Начин да се унапреди безебдност у сигурним кућама је да се унапреди мултисекторска сарадња између МУП-а и ресорног министарства.
Је л’ имате такву врсту сарадње? Је л’ се дешавало да насилници дођу до адресе да пробају да науде женама у оквиру сигурне куће. Kако се тада реагује?
Станојевић: Имамо добру сарадњу са полицијом, али и приватно обезбеђење, које плаћамо годинама, јер смо имали инцидент 2013 године. После тог инцидента, полиција нас је обезбеђивала. То је био најефикаснији начин, кад кола са полицијском ротацијом стоје испед капије. То нама је, међутим, брзо укинуто јер је речено да немају довољан број људи који обезбеђивали сигурне куће.
Питање безбедности, још је једно питање. Шта кад жена изађе из сигурне куће, не само трајно, него кад пође да заврши посао – на улици је,станици, у превозу. У таквим ситуацијама њу нема ко да заштити Ту је велика мањкавост.
Да ли се на томе ради у сигурним кућама, у смислу педагога и псхилога како да поступи? Да ли постоји број телефона који може да окрене кад изађе из капија сигурне куће?
Станојевић: У таквим ситуацијама, жене се блокирају од страха кад виде насилника. Тешко је њој да у том моменту окрене телефон и нешто уради. Научена да се њега плаши, годинама.
Насилник је њу малтретирао, тукао, вређао и што је најгоре претио убиством, убиством породице. Кад га виде занеме и не знају шта да кажу. То је најнормалнија реакција некога ко је живео годинама у страху. Уз нечију помоћ, успеју да се склоне. Још увек немамо тачну процедуру како се то ради.
Разговарали сте током истраживања и са њима и са стручним особама која раде. Шта је њима највећи проблем у сигурним кућама?
Радоичић Недељковић: Важно је да објаснимо шта значи сигурна кућа, која је крајња мера. Примењује у случајевима високог ризика од фемицида, насиља које је ескалирало.
Сигурна кућа не сме и не би требало да буде прва мера заштите жене, зато што изискује издвајање жене, а не насилника. То мора да се промени у нашем систему. Морају да се примене све мере против насилника да не бисмо долазиле у ситуацију да жена изађе, оде код лекара из сигурне куће и да је ту пресретне насилник.
Уколико је на слободи и високо мотивисан да настави са насиљем, наравно да ће је срести. Као држава и систем, морамо то да спречимо тиме што ћемо предузимати мере против њега. У мањима срединама, ситуација много комплекснија. Идентитет жена не може бити очуван као у великим срединама.
С друге стране, мање средине имају и мање капацитете, а њих прати већа стигма. Веће предрасуде, када је у питању пријављивање насиља. То се може променити, уколико би постојала пракса у којој се жене из једног града упућују на коришћење сигурне куће у другом граду. Донекле постоји, али није обичај.
Да ли је то изводљиво када жена има посао у једном граду да се упути у други?
Станојевић: Изводљиво је, али саме неће да иду. То није у питању да ли ми хоћемо, оне неће. Имамо договор са Дечијим селом у Краљеву, али ниједна неће да оде, иако би имале боље услове за бебе, младе жене, породиље. Тешко је њима одвојити се од средине.
Имамо жене свих профила стручности у Сигурној кући, које су потребне да се са њима ураде разговори да би се оснажиле. То јесте суштина сигурне кућа, а не да склоните главу од кише и да имате шта да једете. Психолошкиње, наши радници, раде са тим женама свакодневно. Имамо и три адвоката.
Да ли је тако у свим сигурним кућама?
Радоичић Недељковић: Не, није таква ситуација. Недостатак стандарда и прописаних процедура. Весна говори о могућности и добре воља конкретнеСигурне куће у Београду.
Стандарди, процедуре и правилници који се односе на ову услугу нису дефинисане активности које би се односиле на жене, већ постоје неки стандарди за техничке услове – шта је потребно урадити када је у питању документација, пријем. Недостаје нешто што говори какав је квалитет сигурних кућа.
Квалитет мора да се унифицира и да буде потпуно свеједно да ли жена користи ту услугу у Београду или је користи у неком другом граду. Тада ћемо моћи да причамо о оснаживању жена. У већини места је то само место, у којем жена може привремено да се склони, добије храну, смештај на одређено време и опет након тога да остане препуштена себи.
Станојевић: Kод нас јесте тако. Зашто није и у другим градовима, треба питати локалне самоуправе, која не улаже довољно да би сигурне куће функционисале како треба. Никад им то није приоритет.
.jpg)
