Izvor: RTS, 15.Feb.2024, 17:43

Текерешки пешкир - прецима у част, потомцима за незаборав

Сведочанстава о јунаштву и моралу српских ратника има много. Ипак, једно је посебно. Прича о довитљивости, али и части војника из чувене Церске битке, уткана је у један пешкир из девојчке спреме. Трагом текеришког пешкира, водимо вас од Шапца и Свилајнца до Седлара. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
“Оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа".
Тако је записао Арчибалд Рајс, након голготе Великог рата коју је прошао са српском војском. Од Цера преко Кајмакчалана, из опанака уз пушку, носио се гуњ и шајкача, борио српски сељак за своју груду земље и није ни уз сву муку одвајао, ни од трубе, ни од бубња ни од девојачке спреме. Чувао да га заштити, сачувао да осветла образ и да врати туђе. Пешкир Персиде Спајић у сталној поставци шабачког музеја - сведок времена, сведок части и морала српског домаћина, војника, човека.
“Милета Милутиновић је био борац Другог прекобројног пука из села Седлара код Свилајнца. У ноћи између 15. и 16. августа, рањен у обе ноге на Церу, допузао је до најближе куће у близини места где је рањен у потрази за неком тканином, отвара дрвени ормар и прво што извлачи су два тркана вежена пешкира. Милета Милутиновић превио је себи ране, настави даље Цер, Колубара, Солунски фрон, значи све време рата је те пешкире носио са собом. По завршетку Првог светског рата кад се вратио са Солуна успео је да сачува један пешкир и врати га у своје родно село Седларе. 1974. године Милета је поново дошао овде у Текериш на Цер и донео пешкир који је у својој породичној кући чувао 60 година”, наводи Јелена Ђорђић, водич музеја Церска битка у Текеришу.
Од доласка времешног ратника да се поклони сенима настрадалих сабораца и врати узето, у Текеришу су остале само две фотографије, али нескривен понос, част и незаборављена прича потомака.
“Сећам се добро када је дошао имао сам 7 година и причао је деда са много емоција како је то преживео, дошао је са унуком, унук га је довезао”, сећа се Милош Стевановић из Текериша, унук Тихомира Стевановића.
“Он је дошао овде нашој кући, мајка јадна била жива, донео је пешкир. Пешкир је био тако очуван, испеглан и он је донео и захваљује се мајци, каки, то можда неки бацио, а он значи није хтео, толке године чувати и донети вратити га. Из куће Персине ћерке, пешкир је годину дана чуван у сеоској месној канцеларији, а за будућа времена 1975. пренет је у шабачки музеј. Од сталне поставке до реплика причу од 2012. преносе чланице Удружења инвалида рада у Шапцу”, истиче Милош Петковић из Трбосиља, унук Персе Спајић.
Мирослава Савковић, председница Удружења инвалида рада Шапца објашњава: „Онако како је на оригиналу тако је на репликама. Заштићен је географском ознаком порекла налази се на међународној листи културне нематеријалне баштине и планиран је за протоколарне поклоне.
Храброст и шездесет година чувана реликвија није заборављена ни у завичају Милете Милутиновића.
“Он је све испричао како је било на Церу, како је прошао, како је тај пешкир донео кући како је бака, његова жена опрала, испеглала, оставила у новине, сачувала га и он би толико ко год би дошо кући он је тај пешкир причо о њему и показивао”, препричава Босиљка Радосављевић из Седлара, унука Милете Милутиновића.
Анкица Радосављевић из Седлара, праунука Милете Милутиновића додаје: “Био је као амајлија, чувао се као највећа драгоценост, ми деца нисмо имали приступа, ја сам га видела можда два пута, не више”.
Бојана Вакуловић из Свилајнца, чукунука Милете Милутиновића, каже да би једног дана волела да посети, Цер да види где се он то борио, као и да види тај експонат у музеју.
Шездесет година Милета је са породицом чувао пешкир, а после пола века потомцима је дародавност узвраћена.
"Ово ће сада бити наша амнлија и преносиће се са колена на колено." А на питање како ће га чувати”, Босиљка Радосављевић, унука Милете Милутиновића одговара: „Исто колико је година она могла да чува могу и ја исто, после нек наставе моји”.
“Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа” писао је у својој књизи „Чујте, Срби” др Арчибалд Рајс.
 

Nastavak na RTS...