Izvor: Press, 18.Avg.2010, 04:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Truba za ceo svet
Boban i Marko Marković, trubači svetskog glasa o kojima je snimljen film „Od Hana do Kana", obeležili peti dan maratonskog sabora u Guči, koji tek ulazi u drugu polovinu
Peti dan jubilarnog Sabora trubača u Guči prošao je u znaku Bobana i Marka Markovića, koji su sinoć sa svojim orkestrom održali koncert na glavnoj pozornici na stadionu kraj Belice. Svirkom i nastupom orkestar Markovića oduševio je više hiljada saboraša svih generacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << i sa svih kontinenata, a dobro raspoloženi otac i sin nimalo se nisu štedeli pred razdraganom publikom.
- Počinje rokanje! - povikao je Boban, i krenuli su jedan za drugim hitovi, čiji su ritam i aranžmani izazvali pravu euforiju. Ređale su se „Volela me jedna Vranjanka" u varijacijama džeza i etna, „Užičko kolo" upleteno u „Dunje ranke", „Gas, gas", „Mesečina", „Čaje šukarije", „Kalašnjikov"... Dvočasovnom svirkom Markovići su potvrdili da su među najboljim trubačkim orkestrima u svetu.
Iako se posle brojnih nastupa i priznanja u Guči, kako sam kaže, već oseća kao domaćin, za Bobana Markovića svaki koncert pred saborskom publikom podjednako je važan.
- Za mene je najveće priznanje to što sam počasni građanin Guče i naš ambasador trube u svetu. Obišao sam i Muzej trube i oduševljen sam ne samo zbog toga što sam u njemu video trubu koju sam u Guči dobio 1988. godine, ni zbog svoje velike slike, već što ni sam nisam znao koliko sam velikih majstora imao u orkestru. Lepo je i podsetiti se svojih idola Bakije Bakića, Feata Sejdića... A na takmičenju za najbolju trubu sveta navijaću da naši pobede - rekao je Boban, dodajući, kao i više puta do sada, da ga je sin Marko, koga smatra najboljim trubačem na svetu, već prevazišao.
To je mlađi Marković donekle i potvrdio nastupivši u nastavku koncerta sa internacionalnim orkestrom „Šantel & Bukovina klub". Dva izvrsna ženska vokala, dve violine, harmonika praćena trubama i rokerski nastup vođe orkestra Štefana Antela, posetioce su ostavili bez daha.
- Za mene je velika i fantastična čast da sviram u Guči. Dolazim iz drugačijeg muzičkog okruženja, iz generacije koja je tek posle pada Berlinskog zida otkrila svoje korene u istočnoj Evropi. Guča sada nije samo festival tradicionalne srpske muzike, jer je postala širi fenomen i važno odredište na evropskoj rok i pop mapi. A najvažniji fenomen Guče je razmena kultura iz celog sveta, koja se oseća na svakom koraku - rekao je Antel.
U Guči se ovih dana pre podne uglavnom čuje srpski jezik, a novi saboraši prepoznaju se po odmornom pogledu i rancima na leđima. Stranci, od kojih je najviše mladih Francuza i Italijana, najčešće se bude u popodnevnim satima, a osveženje pred noćnu Guču, kako kažu, za grlo i glavu, prvo nađu u dobrom gutljaju piva, a za ostatak tela u vodi reke Belice ili na bazenu, za koji moraju da plate 500 dinara. Sa zalaskom sunca Guča kao da oživljava, ulice postaju pretesne i jedino što nedostaje je vazduh, ali ni to više nije bitno.
- Bez vazduha se može, ali bez trube teško - kaže grupa mladića okupljena oko spomenika trubaču u centru, koja prati premijerni nastup francuskog „Le 38 tons", koji će se u četvrtak uveče boriti za prvu trubu sveta. Francuzima se Guča baš osladila, jer je ovaj petnaestočlani orkestar na saboru već četvrti put.
- Nastupamo na takmičenju sa „Hajde, Jano" i sa francuskom tradicionalnom „La pitsouri". Bilo nam je malo teško da uvežbamo srpsku melodiju, jer je vaša melodija teža za sviranje zbog različite tehnike sviranja i drugačije ritmike. Ali, prelepo je zasvirati u Guči - kaže kapelnik orkestra Florijan, iliti Cvetko, kako je samog sebe prozvao u Srbiji.
Nataša je stigla iz Belgije, sa svega sto evra i sa trubom u ruci. Dok igra bosa u gomili saboraša, kaže nam da je došla u Guču da nađe svog učitelja trube.
- Za to mi i ne treba novac... - kaže vedro ova Belgijanka, koju smo nešto kasnije sreli sa Miodragom iz Novog Sada, koji joj se predstavio kao dobar učitelj.
