Izvor: Politika, 24.Jan.2010, 00:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trezori retro i šik garderobe
„Versače”, „Jop”, „Guči”, „Dona Karan”, „Kelvin Klajn”... od „milion dolara” koštaju stotine dinara u seknd hend radnjama. – Biznis sa prodajom korišćene garderobe jedan je od malobrojnih koji iz godine u godinu beleži rast
Bunda, haljina ili košulja, sako, pantalone sa etiketama najpoznatijih svetskih marki. Papreno skupa kombinacija iz kolekcija „Versače”, „Jop”, „ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Guči”, „Dona Karan”, „Kelvin Klajn” sa naslovnica prestižnih modnih magazina – za samo nekoliko hiljada dinara. Zvuči kao jeftin marketing. Ali, nije reč o prevaziđenom načinu reklamiranja, već o svakodnevici sve više sugrađanki, a sve češće i sugrađana.
Seknd hend prodavnice, u kojima se nudi polovna garderoba, popularne početkom devedesetih, vraćaju se na velika vrata. Privlače sve više kupaca. Premda su ih odavno proglasili klinički mrtvim, nisu pozatvarane. Stalni kupci su ih održali u životu. A zbog redovne klijentele nisu ugašeni ni gotovo zaboravljeni komisioni.
Zatišje kupovine robe iz druge ruke uslovila je pojava raznih „lou kost” butika koji su „zaplenili” pažnju potrošača. Rolke, majice, farmerke, patike, ali i tehniku, čak i hranu, tada su mnogi počeli da kupuju na popularnim buvljacima. Sugrađani su oblačili jeftinu garderobu sa tezge, a navodno iz Turske.
Posle procvata buvljih pijaca stigli su Kinezi. Invazija lošeg kvaliteta po odličnim cenama. Potrošači su se odmah preorijentisali. Najpre u malim kineskim radnjama, a onda i u najvećem tržnom centru kineske robe u gradu. Postao je stecište kupoholičara sa plićim džepom, ali i svih drugih. Obuća i odeća uvek čudnog mirisa i niske cene uselila se tada u ormare mnogih Beograđana.
Da li zbog krize ili zasićenja, interesovanje za krpice u azijskim buticima opalo je pojavom trgovine „sve za sto dinara”. Na svakom ćošku nikle su prodavnice sa raznim stvarima „od 100, 300, 500 do 2.500 dinara”. Za 10, 20 evra bilo je moguće obući se od glave do pete, doduše u sintetičke kreacije neznanog porekla. Sva ova trgovinska obličja i dalje žive, ali prestonička trgovina „na jeftino” vraća se korenima.
Ko ima strpljenja i zna gde da traži može da pronađe markiranu, nesvakidašnju, takozvanu trendi i retro garderobu, propratne detalje i više od toga za manje novca.
– Suknju „Fišboun”, košulju „Nekst”, pantalone „Dona Karan” i somotske „Mis siksti” kupila sam za 2.050 dinara. Toliko bih platila samo košulju da sam pazarila novu na sniženju – ne libi se Verica Ivanović da stvari koje je odabrala izvadi iz kese i pokaže reporterima „Politike”. Ne krije da se rado oblači i u seknd hendu. U domaćim radnjama ovog tipa najčešće pazari bunde za 900 do 2.000 dinara, a u stranim brendirane haljine ne plaća više od 40 evra.
– Od detinjstva mi ne smeta da nosim tuđu garderobu. Nasleđivala sam stvari od starije sestre. Sve što vidite na meni kupila sam iz druge ruke, osim čizama. Ne štedim na obući, a biram domaće kreatore i najradije nosim cipele Danijele Biškup. Kupovina nošenih stvari nije sramota, već snalažljivost. To u svetu nije ništa čudno. Kada me drugarice, oduševljene mojim izgledom, upitaju gde sam „iskopala” kombinaciju od „milion dolara”, potvrde da sam pametno uložila novac. Ubeđene su da sam u autfit uložila tri tovara blaga, i ne trudim se da ih razuverim. A garderoba je kao nova. Ne razmišljam kojim putem stiže do rafova i što god kupim u seknd hendu prvo umočim u dezinfekcioni rastvor, čak i kada naletim na neobučenu garderobu sa originalnom etiketom proizvođača – priča Verica.
U istoj radnji s one strane reda zbijenih džempera i bluza nasumično okačenih po boji, veličini, brendu, a uredno složenih po ceni ženski glas dobacuje: „Nije tačno da se u seknd hendu uvek može izbunariti neodoljiva garderoba po fantastičnoj ceni”.
Razmaknuvši ofingere, kroz paravan iznošene robe „izronila” je upadljivo šareno odevena devojka, inače voditeljka na jednoj privatnoj televiziji.
– Obožavam torbe jarkih boja i nesvakidašnjih oblika i dezena, ogrlice, ešarpe, kape i šešire. Zadovoljstvo ponekad platim neverovatno malo, međutim nije sva roba toliko jeftina. Što meni zapadne za oko uglavnom je markirano, najskuplje i verujem unikat. Ne verujem da bih išta od toga mogla priuštiti po punoj ceni. Šoping mi mnogo olakšava to što sam se kao redovan kupac zbližila sa prodavcima u seknd hendu. Javljaju mi kad stiže nova roba, prepoznaju garderobu po mom ukusu i ostavljaju mi je sa strane – zadovoljna je voditeljka.
Po preporuci stari kupci i dovode nove. Dok su trgovci zbog krize protekle godine beležili minuse, a pojedini vlasnici prodavnica markirane garderobe se spremali za zatvaranje, biznis sa prodajom korišćene garderobe jedan je od malobrojnih koji iz godine u godinu beleži rast.
– Nema zvaničnih, niti preciznih podataka o tome koliko ima seknd hend radnji na teritoriji grada, ali procenjuje se da ih u prestonici ima između 30 ili 40 – kažu distributeri polovne garderobe.
Koliko se garderobe proda na tržištu „druge ruke” teško je utvrditi. Uvoznici pretpostavljaju da godišnje više od stotinu tona seknd hend robe stigne u našu zemlju. Svaki kupac se pita odakle dolazi takva odeća.
– Garderoba stiže pravo iz ormara imućnih žitelja zapadne Evrope koji, kada prođe sezona, žele da se otarase „iznošene”. Očuvane pantalone, košulje, sakoi, suknje, haljine i obuća završe u kutijama i džakovima koje dobrostojeći ostavljaju pored svojih kuća ili kontejnera – kažu uvoznici.
Zaposleni u firmama koje nabavljaju i preprodaju tu garderobu to znaju. Obilaze takva mesta, često i kucaju na vrata bogataša i prikupljaju, a ponekad i kupuju takvu robu. Ona se sortira, prepakuje, opere i stiže do naših uvoznika.
– Korišćenu odeću uglavnom nabavljamo iz Nemačke, Holandije i Engleske. Cena robe kreće se od dva do 16 evra po kilogramu, a protekle godine uvezli smo oko 36 tona – kažu u firmi „Evrošop” iz Sente, jednom od naših većih preduzeća za uvoz polovne garderobe.
Ne kriju da se nošena garderoba carini 30 odsto i naglašavaju da nema bojazni od eventualnog prenošenja kožnih bolesti pri isprobavanju.
– Garderoba ne može da se uveze bez dokumenta koji dokazuje da je dezinfikovana – tvrde u preduzeću „Evrošop”.
Milenija Simić –Stefan Despotović
----------------------------------------------------
Ekološka kupovina
Ljubitelji bundi od nerca, šalova napravljenih od krzna lisice ili zeca sa sve šapama – koje, veruje se, donose sreću u eri zaštite životinja i životne sredine – skupocene komade mogu jeftino pronaći baš u seknd hend radnjama. Kupovina „s kolena na koleno” slovi za najekonomičniju i ekološku.
[objavljeno: 24/01/2010]
