Izvor: Blic, 11.Avg.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Titule posvećujem porodici
U sitne sate juče ujutro, dok se ponedeljak još čestito nije odvojio od nedelje, užičkim naseljem Kapetanovina zagrmela je truba. Ona šampionska, iz ruku Dejana Petrovića, najboljeg trubača Guče. Tu se, pred kućom saborskog prvaka, da dočeka svog komšiju za tili čas stvorio usnuli komšiluk, poiskakao iz pidžama, pa uz taktove Dejanovog orkestra zaigrao pobedničko kolo.
A onda je Dejan trubi dao voljno. Baš kao i artiljerija posle žestoke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << topovske kanonade, zaslužila je i ona, posle pet dana svirke u Guči, da malo predahne. Otvorio je mlađani Petrović širom vrata svoga doma, pa unutra pozvao komšiluk. Na čašicu rakije i pokoji režanj pršute. Nazdravljalo se i seckalo do duboko u noć u čast šampiona. Za dva sata presušio je balon od pet litara ljute. Što bi rekli Užičani - valja se!
- Presrećan sam zbog svega što se dešavalo. Iskreno, očekivali smo jednu nagradu, ali da ćemo pobrati obe - to iskreno nismo ni sanjali - kaže za „Blic” Dejan Petrović, novi vlasnik dragačevskog trubačkog trona.
Riznica instrumenata porodice Petrović od juče ujutro bogatija je za dva trofeja. Kraj limenih sviraljki koji su mu ostavili pokojni deda i otac, Dejan je u ponedeljak smestio dve nove trube, one koje je poneo iz Guče - veliku zlatnu kojom ga je nagradila publika i prvu saborsku koja mu je pripala po oceni žirija.
- Obe su mi posebno drage. Ovu zlatnu posvećujem mom pokojnom ocu Miću, čija prerana smrt me je naterala da još žešće vežbam, a prva neka je u zdravlje moje ćerkice Jovane. Zaslužile su to i ona i supruga Branka posle toliko moga odsustvovanja od kuće i odricanja koje zahteva truba - iskreno će Dejan.
Dejan je Guču pokorio pesmom „Bolna leži Anđelija mlada” i „Raketinim kolom”. Konkurencija, kaže, odavno nije bila jača. Orkestri s juga odavno nisu bili tako spremni i naoštreni kao prekjuče, dok su sastavi iz užičkog kraja, po tradiciji, bili odlični.
- Dogodine, na Pedesetom saboru u Guči biće organizovano svetsko prvenstvo orkestara, a ja, kao najbolji trubač s ovogodišnje svetkovine, predstavljaću našu zemlju. Neću obrukati ni sebe ni Srbiju. Pa, valjda se zna čija truba se u svetu najviše poštuje - veli Dejan.
Imati cenjeni orkestar koji u Guči može da igra iole ozbiljniju ulogu, znači barem tri puta nedeljno vežbati po pet-šest sati. Dejan svoju družinu sastavljenu od mladića iz užičkog i požeškog kraja okuplja u podrumu kuće.
- Moj orkestar, kao podmladak njegovog benda 1996, formirao je moj otac Milovan - Mićo Petrović, majstor trube. Posle njega, mojih dede i pradede, moj stariji brat Darko, sa kojim zajedno sviram, i ja sam četvrta generacija koja u porodici Petrović neguje trubačku tradiciju. Otac mi je iznenada umro pre devet godina. Plakao sam kao kiša nad njegovim grobom, zaklinjući se da ga neću obrukati - iskren je Dejan. Dok poznanici defiluju kućom Petrovića, a slavljenička gungula se ne stišava, Dejan već planira novo veselje.
- Samo da se za dva-tri dana atmosfera malo slegne i dođemo do vazduha. Tek će tada biti slavljenička žurka u mom rodnom Dubokom samo za familiju i krug prijatelja koji su prekjuče pred binom u Guči najpre cupkali dok smo mi svirali, a zatim grickali nokte dok je žiri čitao imena najboljih - dodaje Petrović.
Baterija platila ceh
Od kada je žiri Sabora u nedelju po podne Dejana Petrovića proglasio najboljim trubačem, do ponedeljka u zoru Dejan je primio čak 196 poruka na mobilni. Telefon je zvonio svakog sekunda. Koliko poziva je primio, Dejan ne može ni da proceni. Sve što zna jeste da je svoj mobilni aparat u šampionskoj noći punio čak pet puta. Tužan ceh uspehu platila je telefonska baterija.
Ekrem Mamutović: Najbolji trubači su Vranjanci
Orkestar Ekrema Mamutovića iz Vranja najbolji je na 49. saboru trubača u Guči. Desetočlana sinhronizovana ekipa saborašima se predstavila svirajući „Koštanu” i „Vranjsko kolo”, što je bilo dovoljno da pokupi simpatije mnogobrojnih posetilaca, ali i žirija.
- Puno nam znači ova nagrada, a nisam iznenađen. Ja sam je očekivao. Zaista smo dosta radili. Četiri meseca, danonoćno. Zadovoljan sam, evo, slavimo od sinoć i ko zna kada ćemo završiti. Sviram u orkestru koji ima tradiciju dugu sto godina. Ja sam četvrto koleno i truba mi je u krvi.
Koje ste nagrade osvojili do sada?
- Prošle godine sam dobio nagradu za izvorno muziciranje, drugi orkestar Sabora, 2007. godine bio sam prva truba i evo, sada najbolji orkestar. Najbolji basista, najbolji bubnjar, ma sve smo osvajali. Nema nagrade za kojom čeznemo jer su sve u našoj porodičnoj kolekciji.
Da li ste svirali sa nekim poznatim muzičarima?
- Pa, gde ćeš poznatijeg od Gorana Bregovića. Njega smo pratili na turneji po Italiji. Svirali smo često i sa Bobanom. Vranjanci su najbolji trubači, tu nema dileme. Ovde je truba zaštitni znak. Osim nagrada, truba vam donosi i dobru zaradu?
- Živimo samo od trube. Sagradili smo kuće od trube, ne oskudevamo ni u čemu. Mi samo za trubu znamo. Prenosimo znanje sa kolena na koleno.B. Bojović
I sin već svira
- Moj sin Dobrivoje ima sedam meseci i počeo je da svira trubu. Znam da zvuči smešno, ali kunem se da je tako. Kupili smo mu onu malu plastičnu igračkicu i okačili oko vrata. On to odmah prihvatio, duva i uživa. Od rođenja nije mogao bez trube - priča Ekrem.
