Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odneo iz Guče i krunu i kup!
Sa samo 23 godine, Dejan Lazarević, trubač iz Požege, kasno preksinoć, ušao je u trubačku legendu i istoriju! Za 48 godina, koliko traje Sabor u Guči, Dejan je prvi trubač koji je za jedno veče uspeo da objedini i uzme dve glavne nagrade - Prvu trubu koju dodeljuje stručni žiri, i Zlatnu grubu Guče koju dobija trubač sa najviše SMS glasova publike. Što bi fudbaleri rekli - uzeo je u Guči i - šampionsku krunu i kup!
Mladi trubač iz Požege, preksinoć je >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i u takmičarskom delu i kasnije pod gučanskim šatrama, svojom kristalno jasnom svirkom, koja je povremeno prelazila u virtuozne solo tačke, pokazao da zlatna vremena mladih srbijanskih trubača, grupe u kojoj su sem njega i Veljko Ostojić, Dejan Petrović, Dragan Ignjić, tek dolaze, i da će u Guči tek biti pravih trubačkih okršaja.
Van trubačke scene, Dejan je tek fino, lepo vaspitano gradsko dete. Na bini, ili pod šatrom, kad stane na čelo orkestra u kome je druga truba njegov otac Branko, a članovi, sve sami trubački vukovi koji su prošli sito i rešeto, Dejan i sam postaje vuk koji ‘’praši’’ bez milosti, izvlači i iz orkestra i iz sebe zadnje atome snage i umeća.
- Priznajem rad i samo rad! Nema zabušavanja! Ili sviramo ili ne sviramo - kaže Dejan.
- Svirao sam u svoje vreme i sa Gongom Lazovićem, sa Mićom Petrovićem, sve samim trubačkim legendama, ali, Dejan je najtvrđi šef orkestra sa kojim sam radio. I kad god nešto u orkestru ne štima, kad neko napravi grešku, ja sam prvi na redu, prvo mene izgrdi - potvrđuje Dejanovu trbačku filozofiju otac Branko.
Preksinoć, u Guči, Dejan se, kaže, i nije preterano nadao nagradama, jer je prošle godine uzeo Zlatnu trubu.
- Još dok je trajalo glasanje znao sam da vodim. Kad sam posle dobio Zlatnu trubu i nisam se mnogo iznenadio, ali, kad su pročitali da sam dobio i Prvu trubu, po oceni stručnog žirija, noge su mi se odsekle - kaže Dejan.
U kući oca trubača, sa trubom se igrao kao dečak, jednu od tih truba uspeo je i da ‘’ulubi’’, pokvari je, a prve tonove iz instrumenta od koga danas živi izvukao je sa 12 godina.
- Truba ga nije uopšte zanimala. Bezmalo, na silu sam počeo da ga teram da počne da vežba. Da nije bilo tate ne bi ni svirao. Počnem da mu pokazujem kako se izvlači ton iz trube, on ne može, pa ne može, sto me znojeva probilo - opisuje Dejanove prve trubačke korake otac Branko.
- Znam samo, da koliko god se otac trudio da mi pokaže, ja sam se još više trudio da sve uradim suprotno - priseća se i Dejan prvih časova trube.
Danas, Dejan i njegovi, imaju veliku grupu fanova koji ga prate od nastupa do nastupa, kad se takmiči u Guči, na Zlatiboru, njegovi su uvek najglasniji, obožavaju ga, on im je idol.
- Vidim ih sa pozornice dok sviram, oni su mi veliki podstrek. Ali, i kad pravim program, razmišljam i o tim ljudima, gledam da muzika koju sviram bude i za žiri, da pokažem šta znam, ali i za publiku - kaže Dejan.
Dejan i Branko od muzike izdržavaju porodicu. U podrumu, u porodičnoj kući u Požegi orkestar vežba skoro svakog dana, satima i satima, kad ne vežbaju, onda su na koncertima ili svadbama, vremena za druge aktivnosti je malo.
- Ponekad izađem do restorana, sa drugarima iz orkestra i sa devojkom, i to je sve - kaže Dejan skromno.
- Jeste, izađe u grad uveče, kad ja idem na spavanje, a iz grada dođe, ujutru kad ja ustajem - veli otac Branko.
Kad ne svira trubu, sluša, kaže sve, od roka i popa, džeza, do popularne ozbiljne muzike. Jedino mu, kaže, u uši nikako ne ulazi, novokomponovana, kič muzika, to ne može da sluša.
Ugao velike dnevne sobe u kući Lazarevića prepun je truba koje je dobio uz pobede u Guči, plaketa, priznanja...
- Znam da sam sve ovo stekao samo radom, talenat je bio za početak, sve ostalo moralo je da se nauči, da se vežba satima. Posle ove dve nagrade znam i da moram vežbati još više da sve ovo moram opravdati - kaže Dejan.
