Izvor: Politika, 07.Jun.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očevi tužili sinove zbog 1.000 evra
Direktor i radnici „MB – Namenska” u Lučanima juče sprečili sudsku plenidbu imovine u barutani Ministarstva odbrane
Lučani – Izvršitelj Osnovnog suda iz Čačka pojavio se juče u fabrici „Milan Blagojević – Namenska” u Lučanima da bi, po zaključku Sudske jedinice iz Guče, izvršio popis, procenu i plenidbu pokretnih stvari. Međutim, pukovnik Radoš Milovanović, generalni direktor „MB >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – Namenska”, saopštio je službeniku suda da ne može dozvoliti zaplenu barutane čiji je vlasnik država, odnosno Ministarstvo odbrane sa udelom od 67,28 odsto.
Neposredno pre toga, u krugu fabrike održan je protestni skup uz učešće oko 300 zaposlenih, sa kojeg je Samostalni sindikat poručio premijeru Mirku Cvetkoviću da će „svim sredstvima braniti svaki delić imovine preduzeća”. Zaplena, inače, preti zbog izvršnih sudskih presuda po tužbama 237 bivših radnika, na osnovu kojih fabrika mora da isplati 74,5 miliona dinara, po stanju iz oktobra prošle godine.
– Očevi su tužili decu, domaćinstvo koje su zajednički stvarali, i prosto ne mogu da verujem da žele na ovaj način da ugase proizvodnju u jednoj od retkih fabrika Dragačeva koja još radi. Mi smo tužiocima nudili sporazumnu, postupnu isplatu dela zahteva, ali oni neće ni da razgovaraju, već nas upućuju na svoje advokate – rekao je Radoš Milovanović u toku sindikalnog protesta.
Ovaj dug postao je pretežak problem za 880 stalnih radnika „MB – Namenske” i 120 njihovih kolega pod ugovorom, pa će se delegacija fabrike, radi rešenja, danas uputiti u Beograd, kod ministra odbrane Dragana Šutanovca.
Zoran Babić, predsednik Samostalnog sindikata u „MB – Namenska”, objasnio je za „Politiku” kako je problem nastajao.
U jednom od pogona barutane 3. decembra 1997. godine buknuo je požar i od opekotina je preminulo čak osmoro radnika. Rukovodstvo preduzeća je uhapšeno, Vlada je uvela privremene mere, a zaposleni nastavili rad dok su trajale zalihe sirovina i dok uposlenost nije pala na svega tri odsto. Osam meseci isplaćivane su samo garantovane zarade iz budžeta republike, kao i još pet meseci tokom bombardovanja u prvoj polovini 1999. godine, kad je na barutanu bačeno 65 avionskih bombi.
Preduzeće je tada zapošljavalo 1.656 radnika, zbog srušenih pogona pojavio se višak radne snage, pa je 539 zaposlenih prihvatilo socijalni program uz otpremnine od 2.500 maraka. Novi socijalni program za još 250 radnika, takođe uz otpremnine, usledio je 2005. godine, posle čega je u fabrici ostalo 755 zaposlenih.
Oni što su nastavili da rade dobili su između 102 i 345 evra na ime razlike između minimalne plate za 13 pomenutih meseci u prošlom veku i zarada koje im je garantovao Kolektivni ugovor. Od 789 radnika koji su napustili fabriku uz otpremnine, 552 nisu zahtevala tu razliku, dok je 237 odlučilo da pokrene tužbe pred Opštinskim sudom u Guči, radi naplate. I dobili su sporove, sad traže novac.
– Za onoga ko je radio svih 13 spornih meseci i tužio fabriku ukupna naknada iznosi oko 400.000 dinara. Ali, radnik od toga ima u najboljem slučaju samo 150.000 dinara, dok ostatak ide na parnične troškove i advokata. Ponudili smo da od naših zarada svakome od tužilaca isplatimo po 60.000 dinara i sve troškove suda i advokata, ali oni ne žele ni da razgovaraju – ističe Zoran Babić.
On napominje da su sadašnji radnici barutane, sa trenutnim zaradama od 30.000 dinara u proseku, za 12 proteklih godina izdvojili čak 20 miliona evra kako bi ponovo skućili fabriku, pa im pokušaj plenidbe zato još teže pada.
– Treba svi da se upitamo šta se to dešava sa nama. Jer, od onih koji su tužili fabriku i dobili spor, njih čak 20 danas imaju u „Namenskoj” sina, ćerku ili ženu, a više od stotinu snaju, zeta ili rođaka. Koga su oni, u stvari, tužili, kome zatvaraju fabriku? – pita Babić.
Gvozden Otašević
objavljeno: 08.06.2011
