Izvor: Politika, 15.Jul.2011, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Logika privlačenja glasača
Nije čoveku krivo na malo, nego na nepravo
Posle niza godina, dodela nagrada na Sterijinom pozorju nije prenošena na televiziji. Štednja, ako je reč o štednji morala bi se odnositi na sve.
Kao sa Egzitom, slično je i sa Gučom. Volim karnevale i trubače, ali zaista ne vidim razlog da se i jedna para od novca za kulturu tu ulije. Guča bi, kao i Egzit, pre trebalo da materijalno pomaže kulturne fondove, nego da ih troši. Međutim, verujem da kulturnim dinarom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kada je o manifestacijama reč, upravlja logika privlačenja glasača, a ne logika opšteg kulturnog dobra.
Moja neposredna iskustva su relativno oskudna, i odnose se, manje-više, na konkretne primere: recimo, na delatnost Art-klinike, koja ne dobija podršku koju zaslužuje, na regionalne biblioteke koje uglavnom jedva sastavljaju kraj s krajem, na muzeje, recimo onaj u Prijepolju, Pozorišni muzej Vojvodine, ili Muzej pozorišne umetnosti Srbije, koji imaju nešto više materijalne podrške, ali višestruko opravdavaju svaki dobijeni dinar, na Društvo prijatelja dece Srbije, koje s obzirom na sredstva kojima raspolaže čini čuda, ali mu je mogućnost opstanka sve ugroženija, kao i celoj institucionalnoj brizi o deci i kulturi i stvaralaštvu za decu... Tu su i Zmajeve igre čija se materijalna baza sužava prebrzo čak i za vreme tranzicije... Tu su mali izdavači koji izdaju dobru, ali niskoprofitnu knjigu, a opstaju držeći se za vazduh. Pominjem i veoma dobre časopise poput Teatrona, Polja, Scene, Detinjstva, Braničeva, Ulaznice, Mons aureusa, koji sve teže pokrivaju troškove štampanja (nije mnogo izvesniji opstanak i redovnost ni onih „velikih” časopisa, pogotovo onih posvećenih kulturi i nauci)...
Mnogo njih neću pomenuti, a trebalo bi. Suštinski važnim čini mi se održavanje jedne šire, diversifikovane kulturne mreže, koja će obuhvati širi krug kulturnih sadržaja i pozitivno diskriminisati one ugroženije.
Vrlo osobeno, pozitivno, lično iskustvo za mene je predstavljalo učešće u radu Komisije za izdavačku delatnost – kapitalna dela koja se objavljuju na srpskom jeziku iz oblasti kulture, vredna dela iz oblasti domaće i prevodne književnosti, pri Ministarstvu kulture Republike Srbije. Iako su sredstva kojima smo raspolagali bila daleko manja od potreba, pokušali smo da ono malo podelimo najpoštenije i najsavesnije što znamo i, što je veoma važno, radili smo bez ikakvog pritiska. Možda smo napravili neke propuste, ali to važi za sve što čovek radi. Za sve odluke koje smo doneli bićemo izloženi sudu javnosti. To bi bio moj odgovor na pitanje kako deliti malo: najpravičnije što se može i ume jer – nije čoveku krivo na malo, nego na nepravo.
Redovna profesorka na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu
Ljiljana Pešikan-Ljuštanović
objavljeno: 15.07.2011
