Izvor: Politika, 20.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako reći ne drogama
Svetski rat protiv narkotika je propao, a proizveo je razarajuće posledice u životima pojedinaca i društvenih zajednica širom sveta
Evo nas u sezoni u kojoj se neizbežno, i skoro ritualno, iznova, kroz osvrte i analize, otkrivaju dva lica Srbije, i dva kulturna obrasca koja, po tim analizama, odražavaju prilično „šizoidnu sliku ovdašnjeg kulturnog života”. Ta dva lica su, naravno, Egzit i Guča. I, naravno, sve te analize kažu: Egzit jednako droga. Guča >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednako alkohol. A, sasvim u skladu sa stepenom prihvaćenosti koji konzumacija alkohola ima u kulturi Srba, sam alkohol se ne vidi kao tamno naličje životnog i kulturnog obrasca, već kao povod da se stvari malo „upristoje” onda kada, stvarno, pređu meru i preliju se na raspusno đuskanje, po kafanskim stolovima, i „krkanje mesišta”. Ali, „upristojiti” alkoholisanu Guču bilo bi isto kao kada bi trkačima Formule 1 bilo rečeno da je sve to lepo ali da treba da „upristoje” brzine na razumnu meru.
Sa druge strane, droga se smatra za tamnu i opasnu pojavu koja dovodi do gubitka elana, energije, i životne orijentacije, pa se rešenje za Egzit traži u vraćanju početnog poleta koji je ovaj festival imao.
Istine radi treba spomenuti da, u Srbiji, postoje još dva lica koja pripadaju ovoj klasifikaciji. Treće, prilično često lice, jeste ono koje kaže i alkohol i droga. A četvrto, kod nas ponajređe viđeno, ali ipak postojeće lice, kaže ništa ni od alkohola ni od droge. Ipak, i dalje, bauk hara zemljom. Taj bauk zove se droga. I zato je ovaj tekst, zapravo, osvrt na drogu a ne doprinos analizi dijabole koja se, sezonski, pojavljuje u obliku šizo-pitanja: Egzit ili Guča?
Dakle, u mesecu junu, ove godine, jedna, veoma jaka komisija, koju su oformile Ujedinjene nacije, objavila je rezultate svog rada. Evo nekih od članova te komisije: Karlos Fuentes, pisac iz Meksika, Cezar Gaviria, bivši predsednik Kolumbije, Ernesto Zediljo, bivši predsednik Meksika, Fernando Enrike Kardoso, bivši predsednik Brazila (predsedavajući), Georgos Papandreu, premijer Grčke, Džordž Šulc, bivši ministar inostranih poslova SAD, Havijer Solana, bivši visoki funkcioner EU, i bivši ministar inostranih poslova Španije, Kofi Anan, bivši generalni sekretar UN, političar iz Gane, Luiz Arbur, bivši visoki komesar UN za ljudska prava, aktivista iz Kanade, Mario Vargas Ljosa, pisac, iz Perua, Pol Voker, bivši šef Federalnih rezervi SAD, Ričard Branson, preduzetnik, osnivač Virgin grupe, iz Velike Britanije, Rut Drajfus, bivša predsednica Švajcarske, Torvald Stoltenberg, bivši ministar inostranih poslova Norveške, i bivši visoki komesar UN za izbeglice. Neki od njih nama su vrlo dobro poznati iz njihovih balkanskih radova.
Prva rečenica, u izveštaju ove komisije, glasi ovako: Svetski rat protiv narkotika (droga) propao je a proizveo je razarajuće posledice u životima pojedinaca i društvenih zajednica širom sveta. Iz koncizno i jasno pisanog izveštaja ove komisije, saznajemo i njene sledeće nalaze i stavove. Pre 50 godina Ujedinjene nacije pokrenule su tzv. „Jedinstvenu konvenciju o narkoticima i opojnim drogama”. Pre 40 godina američki predsednik Ričard Nikson pokrenuo je američku državu, i njene organe, u sveopšti rat protiv narkotika. Ove inicijative su propale i danas je neophodna hitna i fundamentalna reforma u nacionalnim i globalnim politikama kontrole narkotika.
Principi i preporuke ove komisije su:
Ukinuti kriminalizaciju, marginalizaciju i stigmatizaciju ljudi koji upotrebljavaju droge a drugima ne čine nažao. Razbijati predrasude i pogrešne ocene koje se odnose na tržišta droga, upotrebu droga, i zavisnost od droga. Podsticati pokušaje vlasti da dođu do modela zakonske regulative droga koji će da oslabe snagu organizovanog kriminala a, istovremeno, da ojačaju zdravlje i bezbednost stanovništva. Ova preporuka posebno se odnosi na kanabis (marihuana) ali komisija podstiče pokušaje dekriminalizacije, i pravne regulative, koji, ove ciljeve, mogu da ostvare i u slučaju drugih vrsta droga.
Poštovati ljudska prava pojedinaca koji upotrebljavaju droge. U potpunosti ukinuti postupke koji se koriste u ime navodnog lečenja, i odvikavanja, od droge a to su: prinudno zadržavanje i zatvaranje, fizičko i psihičko maltretiranje, dakle sve one postupke koji su u suprotnosti sa osnovnim standardima i normama koji štite ljudska prava kao i pravo na samoopredeljenje.
Ove preporuke treba primeniti i na pojedince koji se nalaze na krajnjim tačkama u sistemu ilegalnog tržišta narkoticima kao što su farmeri, kuriri, prodavci na malo. Mnogi od ovih pojedinaca su žrtve nasilja i pritisaka ili su, i sami, zavisnici od droga. Hapšenja i slanja u zatvor desetina miliona ovakvih pojedinaca, koja su se desila u poslednjim decenijama, prepunila su zatvore i uništila ogroman broj života, i porodica, a nisu doprinela da se smanji ponuda ilegalnih droga, niti da se smanji moć kriminalnih organizacija.
Treba zameniti pojednostavljene poruke tipa „kaži ne drogama” i politiku „nulte tolerancije” – edukativnim naporima. Represivne aktivnosti treba da se koncentrišu na kriminalne grupe, ali tako da se umanjuje njihova snaga i domet a, pri tome, prioritet treba da bude smanjenje nasilja i maltretiranja.
Globalni režim prohibicije narkotika zameniti strategijama i politikama koje su fiskalno odgovorne a zasnovane su na nauci, zdravlju, bezbednosti i ljudskim pravima. Razbiti tabue koji se odnose na debatu o narkoticima i priču o reformama postojećeg sistema. Vreme za akciju je odmah! Zaključuje komisija UN.
Kako bi u zemlji Srbiji mogla da započne ovako, jasno preporučena akcija, odmah? Posle 40 godina ljutog ratovanja, u koje je bila uključena i Jugoslavija, a sada je uključena i Srbija, teško da jedan izveštaj, makar sačinjen od strane ovolikog broja iskusnih ljudi, a podržan od Ujedinjenih nacija, može da zaustavi pogrešne bitke, ogromnu štetu i nenadoknadive gubitke, koje rat protiv narkotika proizvodi.
Ipak, i u ovoj zemlji koja, već vekovima, kao osnovno sredstvo za proširenje svesti, i dospeće u alternativna psihička stanja (sreće), koristi alkohol, a za pojačanje efekta koristi otrov pakovan u obliku cigareta, postoji ozbiljna potreba da se, gore prikazane, preporuke komisije UN dobro prouče i stave na dnevni red.
Nekome, možda, može da se učini da, pored ogromnog okeana problema, u kome se nalazimo, i jedva plivamo u njemu, i kao narod i kao država, ne treba, sada, da žurimo i stavljamo, na dnevni red, još jednu temu koja, ne samo što je komplikovana, pa i opasna, već je i moralno-etički maglovita a ekonomski, ako ništa drugo, jako zamršena. Ali, podstaknuti nalazima komisije UN, možemo jasno da konstatujemo da se jedan masivan rat, pokrenut sa ciljem da nas spasi od moralnog propadanja, pretvorio, u do sada neviđenu varijantu moralne perverzije. Jer,upravo ovaj rat pretvorio je ljude koji jetrebalo da budu pacijenti u robijaše, kriminalizovao je ponašanje koje nema za posledicu žrtve, a pri tome najčešće je ciljao upravo one čija su boja kože, ili društveno poreklo bili prvi, i do tada jedini, društveni prestupi.
Da li mi treba da kažnjavamo zatvorom, ili popravnim domom, klinca koji u dvorištu svoje zgrade, u letnjoj noći, sa društvom, zapali džoint marihuane ili da kriminalizujemo studenta koji, na Petrovaradinskoj tvrđavi, pred koncert omiljene rok grupe, popuši lulicu hašiša, uništimo mu porodicu, i njega, u budućem okruženju? Ili treba da zauzmemo stav koji kaže. Uživaj, ali pazi šta radiš dalje. Svako preterivanje, u bilo čemu, može da ubije. A heroin ubija zasigurno. Kao što, uostalom, radimo kada su u pitanju i cigarete i alkohol.
Na sve to, za mlade generacije, uvek ide i potreba da se odgonetne kako je došlo do toga da su, u temelje svih drevnih, pa i sadašnjih civilizacija, ugrađeni visoki dometi, pogotovo u kulturi i umetnosti, pojedinaca, grupa, pa i čitavih organizacija, koji su prirodne droge upotrebljavali kao podsticaj za stvaranje veličanstvenih dela, od kojih mnoga obeležavaju čitave epohe. Od drevnih kultura severne i južne Amerike, do Konana Dojla, i Bitlsa. Od iskonskih civilizacija Indije i Bliskog istoka do Frojda i Tarantina.
Stanko Crnobrnja
objavljeno: 21.08.2011.
