Izvor: Blic, 11.Avg.2008, 21:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još samo da ga oženimo
POŽEGA - Dragačevske trube čestito nisu još čestito ni utihnule, a Dejan Lazarević, novi šampion Guče, juče je bio centralna ličnost. Zborno mesto - porodična kuća Lazarevića u požeškoj Ulici Cara Uroša, a saboraši, Dejanovi prijatelji, komšije, rođaci, znani i neznani, svi pridošli da se poklone tek krunisanom kralju srpskog džeza.
Znaju svi koji su prošli kroz širom raskriljenu dvorišnu kapiju - ono što je Dejan Lazarević postigao u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Guči više je nego pravi razlog da se majstoru čestita, da se čašica u njegovo zdravlje iskapi. Sa 24 godine požeški trubački virtuoz postigao je ono što do sada, tokom 48 godina postojanja Sabora, nikom za rukom pošlo nije - da osvoji prvu trubu žirija i „Zlatnu trubu" o kojoj publika odlučuje. Spala je s nogu Dejanova majka Vera juče špartajući kućom sa poslužavnikom u rukama, dvoreći goste.
- Naslužila sam od jutros barem sto rakija, kafama ni broja ne znam. Držao me juče taj majčinski instinkt da će Dejan pobediti, pa još kada je onako dobro odsvirao, znala sam da će sve doći na svoje. Slavili smo jutros do zore, neka, zaslužio je to moj Dejan - pričala je srećna majka.
Dejan je prvo jutro posle krunisanja platio cenu slave - nisu mu dali da odspava. Posle petodnevne svirke u Guči, a naročito slavljeničke noći, zaželeo se jastuka, ali oko podne morao je na noge. Ispoštovao je šampion svakoga ko mu je u dvorište navratio.
- Realno, nisam očekivao pobedu jer sam prošle godine osvojio zlatnu trubu. Posle naše svirke saznao sam da vodimo na SMS glasanju i naslutio da će nam publika dati naklonost, ali nisam gajio nadu da ćemo i za žiri biti superiorni - pričao nam je uz prvu kafu maestro Lazarević.
U Guči ne važi olimpijsko pravilo - važno je učestvovati. Na čuvenoj trubačkoj smotri važno je pobediti. Samo prvi ulazi u legendu, drugima preostaje da čekaju novu priliku. Za to načelo dobro je znao Dejan, pa je svoj orkestar paklenim radom pripremao.
- O svakom nastupu se razmišlja unapred i uvek dajemo sve od sebe, nezavisno da li svirali na nekoj tezgi ili dragačevskom saboru. Pri odabiru melodija sa kojima ćemo nastupiti trudimo se da one budu dopadljive publici, ali i da zadovoljimo ukus žirija. Inače, kao vođa orkestra veoma sam zahtevan, ali lako je biti šef ljudima koji rade s istim ciljem - dodaje Dejan.
Sijao je od sreće, baš onako kao truba koju iz ruku juče nije ispuštao i Branko Lazarević, Dejanov otac i prvi učitelj.
- Trideset godina sam prisutan u Guči sa raznim orkestrima i velikim imenima trube. Samo sam se dva puta sa Sabora vratio bez nagrade. Svesni smo da je Dejan postigao veliki uspeh, realno dostigao vrh, ali neću mu dozvoliti da se opusti. Dogodine je opet Guča na kojoj rezultat treba opravdati, a inspiracije nam neće nedostajati. Još samo kada bi se do idućeg sabora Dejan oženio... - prekinuo je Branko na pola rečenice, a zatim nastavio:
- Dejo je počeo da svira u svojoj dvanaestoj godini, moram da priznam nevoljno. Kupili smo mu jednu češku trubu, a ja ga naterao ga je produva sa „Jutros mi je ruža procvetala". Mic po mic, počeo je da svirka, a ja sam ga nadgledao, da mu pokažem i u uputim ga u tajne zanata... - ponovo je Branko zastao sa pričom. Tek da proveri da nekome nije čašica prazna...
Nekad i kič sviramo
Pored Dejana Lazarevića i oca mu Branka, u njegovom orkestru je još osam muzičara. Sedmorica njih su iz Požege i bliže okoline, a jedan je iz Užica. Tako bliskim i poslom zanesenim, nije im teško da se svakog dana skupljaju i naporno vežbaju.
- Niko od nas se ne bavi ničim drugim do sviranjem. Jednostavno, truba to ne dozvoljava, teško je uklopiti trubačke termine u radno vreme. Da bi muziku svirao, moraš da je slušaš. Pa čak i onaj kič koji preziremo moramo da slušamo i skidamo, jer jednostavno - publika to voli i naručuje - priča Dejan.
