Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Jul.2015, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Mera straha
Islamski teroristi nisu napali Srbiju na Vidovdan, iako su, navodno, planirane napade detektovale ruske obaveštajne službe. Prošao je i Exit, a policija je najviše posla imala, kao i uvek, vijajući mlade uživaoce opijata. Guča je, opet navodno, prava prilika teroristima da se iskažu i Srbiju upišu ne samo kao izvorište svojih snaga, već i kao legitimnu metu.
Koliko treba da se bojimo, pitanje je koje lebdi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u vazduhu. I udara nas sa naslovnih strana tabloida i iz alarmantnih analiza viđenih “analitičara”. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović na izjave o nadiranju ISIS-a na ovo parče Balkana smireno odgovara – neposredne opasnosti nema, ali je oprez na najvišem nivou. Takođe, odbacuje spekulacije da se radikalni islamisti ubacuju u Srbiju pod maskom imigranata.
Nesrećna reka izbeglica koja svakog dana prolazi kroz Srbiju novi je impuls za podizanje temperature i straha od terorizma. Malo je reći da su društvene mreže zapaljene, sa tek pokojim glasom razuma. Usijanje je postignuto u ponedeljak posle međusobne tuče imigranata kod Subotice u kojoj je jedan Avganistanac ubijen, a dvojica ranjena. Eto, likuje se, kakve su to siledžije. I, naravno, s pitanjem šta će nam ovde? Makar u prolazu.
Iako taj vox populi valja uzeti s velikom dozom rezerve, on svedoči o svojevrsnoj paranoji, ali i o nepoverenju u bezbednosni sistem zemlje. Istine radi, nisu samo Srbija i Srbi u strahu; nedugo po napadu terorista Islamske države na elitni hotel u tuniskom letovalištu Sus – u kojem su stradali mahom britanski turisti – Ministarstvo spoljnih poslova Italije savetovalo je svojim državljanima da u zemlje Zapadnog Balkana putuju sa oprezom. Zbog mogućih terorističkih napada. Zapadni Balkan je preventivno osenčen žutom bojom upozorenja. Na oprez. Ali, ista ta Italija je uoči Expoa samo u Milanu označila 490 mogućih meta terorista. I angažovala 3.700 policajaca za svaki slučaj. Incidenata nije bilo.
Dakle, koliko treba da se plašimo? Dovoljno, bez spora, pošto je terorizam radikalnih islamista ubitačan. Kao i svaki drugi. Ekstremistima ne treba velika logistika; dovoljan je jedan koji veruje u dženet. Sa hurijama kao večnom nagradom. Ili, sve češće jedna. U igri smrti stradaju oni bez greha. Nevine žrtve, kako idiotski beleže mediji, pošto u nasumičnim masovnim napadima valjda postoje i “krive” žrtve.
Od 11. septembra 2001. svet se podelio na one koji su teroristi i one koji ih sprečavaju, iako do dana današnjeg taj svet nema saglasnost o tome šta je zaista terorizam, pa na svim meridijanima mnogi su gonjeni samo zato što su drugačije odeveni, tamnije puti, druge vere. I antiterorizam ima žrtve, baš kao terorizam.
Pa, opet, koliko se moramo plašiti? Dovoljno, ali ne toliko da budemo zatočenici sopstvenog straha. A posebno ne nametnutog, koji nas tera da se zatvorimo u četiri zida, ne putujemo i ne damo deci da idu kud su naumila. Jer, zaboga, ONI stižu!
