Izvor: Večernje novosti, 03.Avg.2014, 23:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Guča - svetski brend koji najbolje grmi

SABOR trubača u Guči gotovo pet i po decenija fascinira svet. Mnogi se pitaju čime je to opčinjeno na stotine hiljada ljudi, koji svake godine dolaze u dragačevsku prestonicu i postaju deo ovog „čuda“, koje se 1961. godine „rodilo“ pod Jelicom. Odgovor je jasan - zvucima trube najvećih trubačkih majstora Srbije, lumpovanjem do zore, preterivanjem u jelu i piću, karnevalskom atmosferom, ali i narodnim duhom i tradicijom, mestom gde se sve zaboravlja, gde nema razlike među ljudima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << bez obzira na to ko su i odakle su, mestom gde duša dobija odušak. Zato i ne čudi što svetski poznati mediji, kao što su „Njujork tajms“, „Cajt“, „Gardijan“... stavljaju Sabor u Guči svake godine na spisak festivala u svetu koje nikako ne bi trebalo propustiti. Početak sabora bio je i više nego skroman. Raspuklim tonovima ulubljenih i pšeničnim testom lepljenih truba četiri seoska orkestra, pre tačno 54 godine, u maloj dragačevskoj varoši označen je početak manifestacije, koja će Guči i srpskoj trubi otvoriti vrata u svet. Dragačevska prestonica nije u to vreme ni slutila da će mali vašar u gučkoj crkvenoj porti postati najpoznatija trubačka fešta na svetu i pravi srpski brend. Sećanje na prvi Sabor u Guči još čuva profesor Nikola Nika Stojić, jedan od osnivača Sabora. Prisećajući se svakog detalja oko organizovanja prvog Sabora, on nam je često govorio da je već tada sve „mirisalo“ na to da se u Guči tog oktobra 1961. godine organizuje nešto krupno, nešto što će učmali dragačevski kraj preporoditi. I tako je i bilo... - Otišli smo u Beograd i zatražili pomoć od Branka V. Radičevića. On nam je obećao da će dovesti žiri sastavljen od profesora, kao i novinare, koji bi došli da izveštavaju iz Guče. Tako se i dogodilo - kazao nam je Stojić. - Dan pre Sabora došli su novinari sa Brankom. Uveče su bukvalno ukrali trubače i odveli ih u kafanu „1. maj“. Tamo su pili do zore i to sve uz zvuke trube. Nije bilo moguće razdvojiti ih. Tako je Guča osvanula sa tom galamom, i to je, ustvari, bila prva saborska budilica. Sećam se tog dana, bio je 14. oktobar 1961. godine, na dan Pokrova Presvete Bogorodice. Narod se beše okupio u porti crkve u Guči. Tiskali su se pred pozornicom da vide šta se to događa. U stavu mirno, u narodnim nošnjama, četiri trubačka orkestra zasvirala su „Sa Ovčara i Kablara“, a potom još i uvežbanu pesmu, dva narodna kola i jedan marš - po izboru. Žiri je bio ozbiljan. Strepeli smo kakve li će reakcije biti. U narodu se, međutim, videlo da smo pogodili, neki od njih su zaplakali. A kada se sve završilo, predsednik žirija je ustao i rekao: „Vi ne shvatate šta se danas dogodilo. Ovo je početak renesanse srpske trube“. Bili smo presrećni... Odmah smo počeli da razmišljamo o drugom saboru. Od tog trenutka Guča nije više bila ona ista varoš kao pre Sabora. Za nju se za pet i po decenija pročulo širom planete, a ova mala dragačevska prestonica svake godine u vreme održavanja Sabora ugosti oko pola miliona saboraša, koji pristižu iz svih krajeva sveta. Za 54 godine, kroz Guču je prošlo oko 1.500 trubačkih orkestara, a trube su uveseljavale nekoliko desetina miliona ljubitelja limenih instrumenata. Popularnosti Sabora trubača najviše su doprineli mediji, ali i na desetine filmova koji su snimljeni o Guči, ili sa muzikom trubačkih orkestara koji su ovde dolazili i osvajali nagrade. Čačanski istoričar Miloš Timotijević smatra da su za to, ipak, najzaslužniji Emir Kusturica i Goran Bregović, odnosno film „Podzemlje“ iz 1995. godine, i dve trubačke numere iz filma - „Mesečina“ i „Kalašnjikov“. Filmski jezik Emira Kusturice učinio je za Sabor u Guči mnogo više od bilo koje dotadašnje propagande. Najveći broj mladih koji danas dolaze u Guču i veseli se po ulicama zapravo pokušava da nakratko proživi poseban osećaj bitisanja prikazan u Kusturičinim filmovima - zapisao je Timotijević u svojoj knjizi „Karneval u Guči“. - Ključnu ulogu u popularizaciji Sabora u svetu imali su trubački orkestri Slobodana Salijevića i Bobana Markovića, koji su 1995. godine sa Kusturicom gostovali u Kanu, kada su na ulicama stvorili ambijent koji je bio potpuno nesvakidašnji za posetioce prestižnog filmskog festivala. Promociji trubačke fešte u Guči svakako su doprinele i mnogobrojne javne ličnosti, koje svake godine dolaze na Sabor. Već na peti Sabor, koga su u početku izbegavali ondašnji političari zbog sumnje da se ovde neguje srpski nacionalizam i propagira četništvo, došla je Olivera Katarina, koja je izazvala oduševljenje među saborašima. Pela se po stolovima, igrala i pevala do uranka. Najveću senzaciju izazvalo je pojavljivanje princeze Jelisavete Karađorđević, 1990, a potom tri godine kasnije i Lepe Brene, koja je sa suprugom Bobom Živojinovićem helikopterom sletela u Guču. Zoran Đinđić je uz trubače uživao 1994, a to je ponovio i kada je bio predsednik Vlade. Domaćin Sabora u dva navrata bio je Velimir Ilić, a 2004. godine ovde je bio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Česti gosti su bili i Ivica Dačić, Dragan Kojadinović, Bogoljub Karić, Željko Obradović... Poslednjih godina u programu Sabora nastupaju i mnogi pevači - Ceca, Miroslav Ilić, Aca Lukas, Goran Bregović... Program Sabora svake godine sve je bogatiji, a organizatori se trude da zadovolje ukuse svih posetilaca. A, oni se uvek vraćaju u Guču, jer truba nigde ne zvuči kao u Dragačevu, jer je Sabor postao najbolji lek za sve neuroze. Ono što svake godine saboraši sa nestrpljenjem čekaju je finalno takmičenje trubača, koje počinje kada 200 truba na stadionu kraj reke Bjelice zasvira saborsku himnu „Sa Ovčara i Kablara“, a završava kada se pobednici pronesu na ramenima saboraša gučkom dolinom sve svirajući srpska kola, čočeke, pesme koje teraju posetioce na igru do jutra... “ZLATNA TRUBA“ „Večernje novosti“ su od trećeg Sabora trubača u Guči, 1964. godine, darodavci nagrade „Truba publike“, koju su već posle prve dodele sami trubači prozvali „Zlatna truba“, i to ime je zadržala do danas. Ovo je trofej koji željno iščekuje svaki trubač, jer dobitniku donosi popularnost, više gostovanja i veću zaradu. Prvi dobitnik koji se okitio ovim laskavim i priznatim trofejom bio je Srećko Obradović iz sela Rti u Dragačevu. Najviše „Zlatnih truba“ (po četiri) osvojili su: Milivoje Stanimirović, iz Krvavaca, i Milovan Petrović, iz Dubokog, koga je posle smrti nasledio sin Dejan, koji je ovo priznanje dobio tri puta. Jedino je proslavljenom trubačkom asu Stanimiroviću pošlo za rukom da četiri godine uzastopno osvoji „Zlatnu trubu“. Među onima koji su se „pozlatili“ bili su Milija Milić iz Bajine Bašte (tri puta), Dejan Lazarević iz Požege (tri puta), nadaleko čuveni majstor trube Boban Marković, a poslednje tri godine „zlatnu“ je osvajao Dejan Jevđić, vrsni trubač iz sela Rasne kod Požege. Nagrada trubaču, koji je osvojio srca saboraša je - instrument truba.

Nastavak na Večernje novosti...