Izvor: Glas javnosti, 09.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Guča izgubila dušu
Iako u Guču, decenijama već, dovode stotine i stotine hiljada Srba, poslednjih godina i desetine hiljada stranaca, a od Dragačeva i čitave Srbije su napravili svetski brend, srbijanski trubači, definitivno su, što bi ekonomisti rekli, u - recesiji! Istina je da su srbijanske trube, uz pravu eksploziju Guče, poslednjih godina doživele svoje zvezdane trenutke, ali, trubači koji ovih dana cepaju šatre oko Guče, praveći saborašima neviđeni ugođaj, uglas tvrde da su, za njih, zlatna vremena >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Guče, kada se na Saboru i sviralo i od saboraša moglo koliko - toliko zaraditi bila pre - desetak - petnaest godina.
- Pre 12 godina, 1996. iz Guče, kući sam odneo ravno - 10.000 maraka. Toliko mi je ostalo kad sam pokrio sve troškove za sebe i orkestar. Prošle godine, neću da kažem, ostalo je nešto siće, nisam bio u gubitku, ali, spram onih 10.000 maraka, sve je to sitno. I ove godine, kako je krenulo, ostaće neke sitnine, od neke zarade nema ništa, a Guča je jednom u godini - kaže Aca Novković, trubačka legenda sa juga Srbije.
- Gledam, Guča je puna, prepuna stranaca. To je dobro jer se za srpske trube zna u celom svetu, ali, mi trubači od toga imamo slabe vajde. Stranci slabo plaćaju, a mi od nečega treba da živimo - kaže Aca u gučanskoj gunguli.
PRIPREME ZA SVETSKO PRVENSTVO
Kasno sinoć, u Guči su banku držali sve sami strani trubači, oni koji su godinama vredno vežbali kola i čočeke da bi se pojavili u Guči. Pred hiljadama saboraša, na glavnoj saborskoj sceni nastupili su francuski orkestri ‘’Buls de Fo’’ iz Remsa i ‘’Orkestar 38 nota’’ iz Grenobla, ‘’Balkan Verhaus’’ iz Tel Aviva, ‘’Kajn foršpil’’ iz Lancuta kod Minhena, ‘’Muzikferajn Ebersbah’’ iz Ebersbaha, Nemačka, ‘’Vud end bras bend’’ iz Poljske, ‘’Mahlast’’ iz Beča, ‘’Aguševi’’ iz Strumice u Makedoniji i slovenački trubači iz Velenja i Ravna. Sve je to samo deo priprema za svetsko prvenstvo trubača koje će se u Guči održati 2010. godine.
ACA NI U BARAŽU
Koliko su trubači u Srbiji u recesiji, i koliko se poštuju prave veličine, rečito govori i podatak da Aca Novković sa svojim orkestrom ove godine na kvalifikacijama nije prošao ni trubačko polufinale u Guči, u baraž, a kamoli finale. Ceneći njegov doprinos Saboru u Guči, trubačku veličinu, organizatori u Guči su mu, kaže, ponudili da se ipak pojavi na polufinalu, ali je Aca, koji u Guči svira već 40 godina, a 1996. bio je Zlatna truba Sabora, i juče i prekjuče čitav dan lupao glavu šta da radi i da li da se na mala vrata pojavi u baražu za glavno, finalno takmičenje duvačkih orkestara koje je u nedelju u 15 sati.
- Ne mogu da verujem da je Aca, iznenada, zaboravio da svira, pa nije mogao da se plasira ni u baraž. Neverovatno je da za čoveka koji je u Guči četiri decenije i koji je osvajao Zlatnu trubu nema mesta ni u polufinalu - kaže jedan od poznatih trubača sa juga Srbije.
I trubač Stanko Ignjić iz Užica, koji je rođen i odrastao u trubačkoj familiji, kaže da danas u Srbiji ne može da se živi samo od trube.
- Većina trubača prinuđena je da se bave još nekim poslom, dodatnom delatnošću kako bi prehranili porodice. O nekim velikim zaradama nema ni reči. Zlatne godine Guče za nas trubače, bile su osamdesete, pa, možda, sve do 2000. Neverovatno, ali, najbolje smo zarađivali onih godina kada je bila inflacija. Poslednjih godina, u Guči nema više onih srbijanskih domaćina, pravih veseljaka, koji su za veče znali da potroše platu, da uživaju po svu noć, odspavaju pred zoru sat ili dva, a onda nas traže da im ponovo sviramo - priseća se Stanko zlatnih trubačkih vremena.
On je u karijeri prošao sve što može da se prođe. Svirao i sa čuvenim Tatomirom Nikolićem, sa Radojkom Vitezovićem, sa Milovanom Babićem, Radom Petrovićem, legendarnim Mićom Petrovićem, sa Dejanom Lazarevićem, sada je u orkestru svog sina Dragana Ignjića.
- Svirao sam sa sve samim trubačkim legendama, ljudima koji su uz trubu postajali institucije, i danas ima u Srbiji pravih majstora, momaka koji vredno rade i koji su sve bolji, ali, ne mogu da se otmem utisku da je i ovaj naš posao zahvatio opšti pad vrednosti svuda i u svemu u Srbiji - kaže Stanko.
NJegov sin Dragan koji je pre dve godine bio Zlatna truba Guče, šef je orkestra i brine o finansijama.
- Prosto rečeno - sve što ovde zaradimo odmah potrošimo. Samo za smeštaj orkestra, a iznajmio sam sprat kuće, otići će 700 evra. Drugo, mi trubači smo ‘’čazbeni ljudi’’, volimo da odvedemo prijatelje u kafanu, da platimo turu pića, ručak, večeru, ne može se drugačije. Nema više onih zarada kao pre desetak godina, kod naroda je opšta besparica, Guča je puna stranaca, ali oni nisu od onih koji mnogo troše, pa, sve kad saberem za Guču moram da ponesem koji evro plus od kuće - kaže Dragan.
- Dva dana sam u Guči, a još nisam video da uveče pod šatru uđe porodica, da večeraju, a da se onda uz trube i provesele kao ljudi. Opšta je besparica, od stranaca za nas trubače nema vajde, a na Saboru je sve manje onih pravih, nekadašnjih Saboraša, običnih ljudi. Do kraja devedesetih teško je bilo naći mesto pod šatrom uveče, sad su šatre poluprazne, glavno veselje je napolju, ne oseća se više duša Sabora - kaže Dragan Ostojić iz Zlakuse koji je sa ocem Boškom, trubačkom legendom Srbije i sada sa sinom Veljkom, u Guči već više od tri decenije.
E moj Saponjicu, sta kazes SRBIJANCI.
A svi drugi su Srbi.
Gde to nauci, od dede ili...?
.jpg)
