Izvor: Politika, Beta, 28.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Gardijan“: Guča bez premca
Novinar londonskog „Gardijana” najavljuje se kao siguran gost i ovogodišnje „najluđe žurke u Evropi” na kojoj „ljudi igraju dok ne popadaju”
„Dok autobus tutnji kroz siva beogradska predgrađa shvatam koliku je štetu izolacija Srbije nanela njenom javnom prevozu: nema klime ni amortizera. Nisam iznenađen, jer putovanje po Balkanu uvek podrazumeva odricanje od zapadnoevropskog komfora. U Britaniji se često čude koliko vremena provodim u regionu poznatom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po negativnim novinskim naslovima, mestima opustošenim ratovima, siromaštvu i brutalnoj vladi. Mogu da im odgovorim da ovde ima mnogo lepote i magije. A tu je i ta muzika”, piše novinar „Gardijana” i objašnjava kako se baš zbog muzike stalno vraća ovim krajevima.
Putovanje na području bivše Jugoslavije danas je lako sa otvorenim granicama – osim između Srbije i Kosova – stanovništvo je gostoljubivo, cene niske a tradicionalne muzičke forme iz regiona bogatije nego bilo gde u Evropi, piše on o putešestviju do gradića „koji se izgovara Goo-cha” i po okolnim brdima podseća na Švajcarsku, ali samo dok se do njega ne stigne jer tada prestaje svaka sličnost sa švajcarskim spokojem.
„Izlazim iz autobusa na vlažan vazduh koji para piska truba, na ulice preplavljene ljudima koji igraju. Petak je po podne i nema stanke do nedelje u ponoć”, piše reporter i navodi da je išao na ilegalne rejv žurke, ludovanja na livadama i u napuštenim fabrikama, ali da ništa ne može da se meri sa Gučom. „Ta energija, ta radost, to prenaglašeno ushićenje koji obuzima mestašce ne može se ni sa čim uporediti. Ljudi skaču na stolove, sa spomenika, sa zidova, igraju trbušni ples u snažnom ritmu levo-desno, dostižu ekstazu uz obilne količine piva i mesa.”
Sledi informacija za neupućene da se duvački bendovi na Balkanu po tradiciji angažuju za svadbe, sahrane i razne proslave, ali da je poslednjih deset godina njihov zvuk izmileo iz regiona. „Od škotskog Orkestra del Sol do Najdžela Kenedija, mnogi na Balkanu traže inspiraciju. Guča je žila kucavica ovog sirovog, neobuzdanog zvuka”, festival koji „nema vreme fajronta niti mnogo pravila, ali postoji prava atmosfera bahanalija dok gruva ovaj egzotični istočnjački fank, a ljudi igraju dok ne popadaju”.
„Nije uvek bilo ovako. Nije se ni očekivalo da će biti ovako. Zvanično nazvan ’Dragačevski sabor trubača’, festival u Guči je nastao krajem šezdesetih da bi očuvao tradiciju duvačkih orkestara. U Titovoj Jugoslaviji se posebna pažnja poklanjala folkloru i neki aparatčik sa sluhom je, primetivši stalan odliv stanovnika iz sela u grad koji preti da ugrozi tradiciju ovih orkestara, došao na ideju o godišnjem takmičenju da se nagradi najbolji orkestar i dodeli Zlatna truba.
Do eksplozije popularnosti je došlo posle ogromnog uspeha Emira Kusturice i njegovih filmova u kojima se pojavljuju duvački orkestri – „Vreme cigana”, „Podzemlje” i „Arizona drim”, piše reporter i kaže da je glavna ulica u Guči „kao set Kusturičinog filma”. „Trube ječe iz šatora, kafana i dvorišta, orkestri marširaju kroz gužvu izbacujući snažan i brz ritam koji se širom južnog Balkana traži duže od sto godina.”
U reportaži se pominje i Orkestar Bobana Markovića „gučanskog Muhameda Alija”, na čiji prvi zvuk trube Guča doživljava erupciju.
Ipak, utisak je da prava magija nastaje nezavisno od takmičenja, na ulicama, gde se „šatori razvijaju u instant restorane”, u kojima se mnoštvo muzičara nadmeće za napojnicu oko velikih grupa Srba koji sede za stolovima i najboljima lepe novčanice na čelo ili trube.
„Prisutna su i stara loša vremena Srbije u vidu grupice idiota u majicama sa likovima ratnih kriminalaca kao heroja, koji mašu zastavama paravojnih jedinica”, piše u tekstu, ali uz napomenu da celog tog vikenda (prošle godine) nije bilo nijednog agresivnog događaja.
„Guča savršeno objedinjuje taj veliki i odvažni balkanski duh . Bez obzira na to koje ste nacionalnosti, pola ili uzrasta, Guča će vas prigrliti. Poreklom folklorna ali duhom apsolutno savremena, Guča nudi pravi osećaj kolektivnog slavlja i podseća da je muzika nekada bila nešto plemensko, divlje, izvan stega industrije.
Glastonberi je korporativni pop-rok festival bez iznenađenja i spontanosti, dok vas Guča tera da igrate na ulici to transa. Pogodite do kojeg ću se festivala ovog leta voziti?”
J. K.
[objavljeno: 28/05/2009]
