Izvor: Politika, 10.Avg.2014, 11:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Francuski dirigent ne može bez Guče
Takmičenje najboljih srpskih trubača ulepšala Danijela Veselinović (21), prva devojka kapelnik na Saboru čija povest traje 53 godine
Guča – Desimir Perišić iz Goračića (1919–1983), pobednik prvog Dragačevskog sabora, svedočio je za života da se divio muzičkom preteči Momiru Subotiću iz Trnave „jer je jedini na svetu mogao trubom da ugasi sijalicu”, a ovim delom Srbije još putuje legenda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o Dojčilu Đukiću iz Mirosaljaca kod Arilja, o tome da „kad zasvira u kafani, gasi lampu karbitušu”.
Upravo iz Dojčilovog zavičaja, Arilja, na 54. Sabor u Guču stiže istinita, neobična priča o prvoj devojci koja se kao trubač, i to kapelnik, takmiči za najboljeg u Srbiji.
Danijela Veselinović (21) to pravo je stekla na predtakmičenju održanom na Zlatiboru, predvodeći svoj orkestar koji je 2003. godine osnovala ona, a naziv su („Danijela”) odredili svi članovi zajedno.
– Niko u porodici nije se bavio trubom, ali je tata, inače vozač, jednom rešio da to sam nauči. Kupio je trubu, doneo kući i tu stao, a onda sam ja počela da se igram instrumentom. Važno je bilo da prvi put propirim trubu, posle je sve išlo lakše – priča Danijela Veselinović za „Politiku”.
Kod trubača važi pravilo da „nema brata dok ne rodi majka” jer su mnogi orkestri u nas familijarna društva. Tako s Danijelom sviraju njena rođena braća Slobodan (1995) i Bojan (1996) i brat od ujaka Milan Jevtović i posrećilo im se da ove godine prvi put učestvuju na predtakmičenju i odmah uđu u finale Sabora.
Mlada kapelnica tek ako je čula za pripovesti o sijalicama i karbitušama jer živi u drugom svetu i neguje novu trubačku tehniku.
– Ljubav prema trubi odvela me je na na Akademiju umetnosti u Novi Sad i o jeseni ću se upisati na treću godinu. Odsek trube, naravno. Iako još nemamo godina za seniorski staž probili smo se do finala na Saboru, svirajući pesmu „Na Moravi vodenica stara” i „Mikijevo garavo kolo” koje je komponovao Ljubiša Pavković.
Priča nam da voli sve vrste muzike, džez, klasiku i rokenrol, a svira i u novosadskom Big bendu džez omladine Vojvodine, s još dvadeset muzičara. Kao srednjoškolka svirala je u jednoj rokenrol grupi, a inače voli stare srpske i starogradske pesme i ponekad pevuši „Miljacku”. Kao starešina u grupi zahteva da se neka pravila poštuju.
– Ja vežbam svakog dana, a članovi orkestra prema mogućnostima. Kad smo svi slobodni onda se okupimo. Truba je kao sport: ako jednog dana ne treniraš onda dobiješ upalu mišića, a rivali odmiču.
Devojka i braća tek što su kročili u trubački svet a moraju da drže korak, i u takmičenju i u poslu. Tokom ovog sabora, svake večeri svirali su u restoranu „Lav” u šumi iznad Guče, a nežna plavojka na čelu orkestra mašta da počne da zarađuje dovoljno. To znači da sama sebi plati troškove studiranja.
Ali, o Guči maštaju i misle i ljudi koji su već stekli neko zrno slave i sigurnosti u životu. Jedan od njih je i Erve Diboa (47), dirigent filharmonije od 70 muzičara u francuskom gradu Nantu i profesor na Muzičkoj akademiji u obližnjem Soleu. Sedeći na terasi gučkog pansiona „Zlatibor”, uz jagnjetinu i kajmak, on odmah priznaje da više ne može bez Guče.
– Ovde sam prvi put došao 2010. godine i posle toga samo sam lane izostao, zbog bolesti u porodici moje supruge. Kada me prijatelji u Francuskoj pitaju šta sam to našao u Guči, objasnim im u samo jednoj rečenici, koja može da bude odgovor i vama: to jednostavno ne može da se prepriča, već mora da se vidi i doživi – kaže Erve Diboa za „Politiku”.
Njegova životna saputnica Veronika predaje engleski u jednoj visokoj školi u Nantu i, razume se, takođe ne propušta takmičenje vrhunskih srpskih trubača i sve što se oko njega zbiva.
– Doleteli smo , s povratnim kartama Pariz–Beograd koje koštaju po 250 evra, jer smo ih rezervisali davno, još tokom zime, pošto smo znali da moramo doći u Guču – kaže Erve.
S ovim parom zajedno u Dragačevo dolazi, pa tako i sada, Mihael Pasečnik sa ženom. On je, inače, prva truba u filharmoniji Nanta i možda se makar za jotu brže uklopio u dragačevske običaje i srpska pravila života jer je poreklom Belorus.
S visokim muzičkim obrazovanjem na 54. Sabor doputovao je i Pržemek Sokol, putujući dan i noć kombijem iz svog Krakova u Poljskoj. Doveo je na Međunarodno takmičenje u Guču svoj orkestar „Sokol”, kao što se ovde i zarekao pre tri godine da će učiniti. Mladi profesor je, inače, završio Muzičku akademiju u Krakovu na odseku trube i s diplomskim radom „Srpska truba”.
– Sa svojim orkestrom sviram najviše etno, od vaših znamo „Đurđevdan”, „Kalašnjikov”, „Mesečinu” i „Ružica si bila”. Imam i grupu od petorice mladih studenata kojima predajem trubu, a istovremeno pišem muziku za pozorište – kaže Poljak koji je, kao i Diboa, viđen i za sledeći Sabor.
U svečanom defileu 54. priredbe, juče oko podneva, varošicom su uz muziku i pesmu projezdili svi učesnici u programu, njih oko hiljadu, za njima mlada i mladoženja na konjima, dever, čauš i jenđe, kao podsećanje na staru dragačevsku svadbu. A iza njih, u neprekinutoj koloni, s transparentima je stupalo oko 200 radnika Industrijskog kombinata u Guči koji je pred stečajem, a oni bez plata sedam meseci. Nosili su iste poruke kao i na otvaranju Sabora i pištaljkama samo dopunjavali ono što je već ispisano.
I to, kao i pojava devojke iz Arilja među trubačkim asovima u finalu Sabora, pripada novim stranicama saborske povesti. Drugi noviteti, kao što je upotreba eksploziva na Saboru i njegove zvučne moći, dogodili su se davno i vreme ih je već prihvatilo. Ali, i tu uvek ima ponečeg zanimljivog.
Na prva dva sabora, naime, početak svetkovina označavan je pucnjima iz prangija, ali se tu odustalo od upotrebe tog malog, livenog i nepokretnog topa, jer je mogao da ugrozi policajce u šumi iznad pozornice.
Zatim su brigu o saborskom vatrometu preuzeli profesionalni mineri. Neko vreme razmišljalo se i o vatrometnim bombama, pa odustalo. Direktor Sabora Adam Tadić juče je na konferenciji za novinare podsetio da su se lane meštani Guče žalili zbog suviše jakih detonacija, čak pretili podnošenjem zahteva za odštetu. Ove godine, dodao je on, srećom nije bilo nijedne primedbe jer su mineri očigledno pogodili žicu meštanima „u ton”.
Na 54. Saboru je eksplozivna budilica, koja je rasanila bar većinu noćobdija, odjeknula u petak i subotu u 7 sati ujutro, s po tri detonacije. Za taj posao bili su zaduženi Stevan Paunović, vlasnik preduzeća „Miner” iz Užica, i njegovi radnici Dragoljub Nišavić i Božidar Paunović.
– Za svaki od šest pucnjeva upotrebili smo po kilogram privrednog eksploziva, pričvršćenog za štap na visini metar i po od tla. Inače, kupujemo ga od „Trajala” po ceni od 200 dinara za kilogram sa PDV-om, ali uz to mora da se plati još 11.500 dinara na ime takse za nabavku i takse za prevoz. Potreban je i detonator koji košta 130, dok je metar kabla 15 dinara – kaže Stevan Paunović.
Ovaj Sabor završava se danas, koncertom pobednika u varošici (12 sati), a zatim nastupom grupe „Manjifiko” (20) i Miroslava Ilića (22) na glavnoj pozornici.
Gvozden Otašević
objavljeno: 10/08/2014
Pogledaj vesti o: Subotica
