Izvor: Politika, 30.Jul.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biznis za zamajavanje gladnog naroda
Između dva antipoda, Egzita i Guče, koji pružaju potencijalno šizoidnu sliku savremene srpske kulture, postoji još čitav niz festivala koji balansiraju između provincijalizma i spektakla
Letnji festivali Egzit i Guča slika su kulturne rastrzanosti Srbije između dva modela koja je teško pomiriti i koji, štaviše, pružaju prilično šizoidnu sliku ovdašnjeg kulturnog života. Dok ljuti protivnici Egzita nazivaju ovu manifestaciju „paradom narkomanije“, još >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljući protivnici Guče kvalifikuju ovaj festival kao „paradu pijanstva, kiča i neukusa“, čak i kao „sociopatološki fenomen koji treba zabraniti ustavom“.
Laslo Blašković: Nikada nije bio na Egzitu, jer je u to doba obično na moru ili u dubokoj melanholiji
Izmeću ovih ekstremnih stavova često se zaboravlja da je Egzit ponikao u kultivisanoj energiji sa dunavske plaže, koja je doprinela političkim promenama 2000. godine, u buntu i revoltu zbog kulturnog geta u kome se Srbija nalazila devedesetih, ali se stiče utisak da je ta energija s godinama iščezla. S druge strane, Guča je izrasla iz jednog skromnog vašara, ali je u tom izrastanju, nažalost, prednost dala roštilju, trbušnom plesu po stolovima i razularenom ponašanju posetilaca na uštrb bilo kakve estetike. Neki su iskreno uvređeni što se igranje po stolovima, davljenje u vrućoj prasetini i pijanstvo do povraćanja (čitaj Guča), naziva srpskim brendom i protura kao originalni srpski identitet, čiju promociju država uveliko pomaže, a mediji prate u delirijumu. S druge strane, neki kažu da je na Egzitu lakše kupiti narkotike nego pljeskavicu, pa u tom smislu pre glasaju za sirote prasiće i volove koji završe na ražnju u Guči za vreme festivala.
– Pitanje je da li išta od tih pojedenih pljeskavica i popijenih piva stigne u džepove lokalnog stanovništva – kaže Vladislava Vojnović, scenarista i pesnik. – Festivalski turizam je ozbiljan vid turizma i dobro organizovana takozvana infrastruktura može biti ozbiljna finansijska infuzija za vanbeogradske delove zemlje.Lično, nemam ništa protiv postojanja svih varijeteta letnjih zabava za sve profile publike željne muzike i „šizenja“. Stvar je, naravno, i ekonomske prirode, pa i Egzit i Guča sasvim lepo prihoduju od stranaca, bez obzira na to da li bi gosti urbanu ili etno-zabavu na divljem Balkanu. Međutim, dešava se ponekad da lokalno stanovništvo, bilo zbog neznanja,bilozbog kojekakvih nesuglasica, nije u stanju da samo organizuje neki festival, pa onda opet sve ode drugima koji su došli sa strane. To je tužno, ali je i prirodno u divljim uslovima liberalnog kapitalizma.
Nebojša Bradić, pozorišni reditelj, kaže da su Egzit i Guča svojim uspesima, prevashodno brojem posetilaca, nametnuli neka nova pravila i da se, sudeći prema prihodima, broju sponzora koji su zainteresovani za podršku i medijima koji se takmiče za njihovu naklonost, potvrđuju kao samoodržive komercijalne manifestacije.
Svet za nas najviše zna zahvaljujući „fami“ ova dva festivala, priznaje i Ivana Hadži-Popović, pisac, ali i dodaje:
– Prošle godine, na ulici me je presreo neki Francuz pitajući kako da pronađe hotel i razdragano mi hvalio Guču kao nešto neviđeno i neverovatno. Da, ona može da se smatra ukusom i mirisom ovog podneblja. Samo, sećam se da se za vreme bombardovanja jedan strani novinar, koji je gledao Kusturičine filmove, čudio kako mi uopšte čujemo sirene uz tolike trube! Egzit je nešto drugo, druga generacija, avangarda, veoma politički podržana. Ipak, bojim se da je naličje tog muzičkog spektakla nešto ne toliko spektakularno – droga!
Ivana Kronja, teoretičar medija i filma, kaže da je njen generalni utisak da je kulturna i muzička scena razuđena u više paralelnih svetova, da postoji napor da se kulturni događaji u domenu zabave organizuju po tržišnom principu.
– Mene bi tu najviše zabrinula uniformnost organizacije svakog muzičkog spektakla kao vašara, bez obzira na žanrovske razlike. Mislim da je uzrok tome neprofilisano kulturno tržište, u kome nema dovoljno uslova za negovanje kvalitetnijih umetničkih formi, a koje bi istovremeno bile i popularne, to jest namenjene široj publici, pa se lako pada u komercijalizaciju i kič, bez obzira na vrstu muzičkog programa – dodaje Kronja.
Ivana Kronja: Zabrinjavajuća uniformnost organizacije svakog muzičkog spektakla kao vašara
Dakle, ne potcenjujući veliki broj posetilaca i Egzita i Guče, mora se priznati da bi prvom trebalo vratiti početni polet, dok bi se drugi morao znatno upristojiti. Međutim, između ova dva antipoda, proteže se niz raznih festivala koji balansiraju između provincijalizma i spektakla.
– Čini mi se da provincijalizam i spektakl nisu nužno kontraindikovani, iako reč „provincijalizam“ asocira na nešto malo i amaterski jeftino, a „spektakl“ na nešto veliko u šta je uloženo puno para – kaže Vladislava Vojnović, priznajući da spektakl doživljava kao žanr i prilično ga voli uprkos njegovom gotovo imanentnom kiču, ali da i provincijalizam i te kako može biti šarmantan, naročito za ljude koji dolaze iz velikih, užurbanih i otuđenih gradova.
– Kad kažete „provincijalizam“, odmah zamislim muškatle, heklane šustikle i benigno ogovaranje za koje se ima vremena, jer se malo toga dešava. Naravno da znam da je tamna strana te medalje uskogrudost, nemogućnost iskoraka iz etiketiranosti i cementiranih identiteta, učmalost i besperspektivnost. I onda je sigurno jako dobro da barem koji put godišnje u takvu sredinu dođe neki vetar sa strane – dodaje Vladislava Vojnović, tvrdeći da festivala ima puno, ali da u skromnim, kriznim uslovima možda prednost treba dati onima koji imaju tradiciju u kojoj su dokazali svoju vrednost i značaj.
Prema rečima Ivane Hadži-Popović, fenomen festivalizacije Srbije spada pod floskulu „hleba i igara“ iz doba propasti Rimskog carstva.
Ivana Hadži-Popović: Festivalizacija Srbije spada pod floskulu „hleba i igara“ iz doba propasti Rimskog carstva
S jedne strane, to je zamajavanje gladnog i umornog naroda, kaže ona, a s druge, za organizatore to je biznis. U ovako maloj državi, festivala i festivalčića ima mnogo, nagrada takođe ima mnogo i pri tom se unapred zna ko će da ih dobije. Nema iznenađenja, a pobeda ne znači ništa, ilustruje ona.
– Teško da bi ovde moglo da se dogodi ono što se svojevremeno dogodilo na Kanskom festivalu s Kurosavinim filmom „Rašomon“. Japanski reditelj bio je potpuno nepoznat i pobedio je jedino veliki kvalitet. Nešto slično moglo je čak da se dogodi i u onoj bivšoj Jugoslaviji, jer festivala je bilo malo i nagrade su bile zakonitost – tvrdi Ivana Hadži-Popović.
Nebojša Bradić, koji je svojevremeno govorio o festivalizaciji, ali i festivalima kao „Potemkinovim selima” naše kulture i koji je kao doskorašnji ministar kulture imao priliku mnoge da poseti, kaže da se takva slika do danas nije bitno izmenila, ali napominje da festivali sve više prestaju da budu „putujući cirkusi” i umesto koncepta „best of…” sve češće postavljaju pitanje sopstvenog identiteta, tragaju za temama godišnje produkcije, idu na inovaciju i regionalno povezivanje. Jednu od inovacija ponudiće i on kao organizator Dunavfesta na Beogradskoj tvrđavi, od 31. avgusta do 11. septembra.
– Bogato kulturno nasleđe Beogradske tvrđave, uspešno realizovana rekonstrukcija kule Nebojšei prirodno okruženje Dunava su veliki potencijal za razvoj ovog festivala – kaže Bradić. – Prvo izdanje, koje će se održati početkom septembra, ponudiće nekoliko premijernih događaja. Po tome se ovaj festival razlikuje od drugih, mahom prezenterskih festivala. Festivalske premijere će ispričati nekoliko scensko-muzičkih priča: iz srpsko-grčke istorije („Poslednja plovidba”), o Dunavu ( muzički projekat „Istar”), o „Ostrvu” (Edin Karamazov i Katarina Jovanović), podvodnom svetu, strancima u Beogradu, Feliksu Kanicu… Sledeća godina je posvećena antičkom i keltskom Beogradu.
Nebojša Bradić: Festivali su sve manje „putujući cirkusi” i sve češće se bave pitanjem identiteta
Svoje manifestacije imaju filmski radnici, pozorišni umetnici, likovni stvaraoci, pisci...
– Organizujem nekoliko književnih festivala i obično (u dopisu ministarstvima raznih nivoa) napišem da „oni predstavljaju visoki komunikacijski čin među pesničkim jezicima“, ma šta to značilo. A nešto, možda, i znači! – kaže Laslo Blašković, pisac, koji tvrdi da nikada nije bio na Egzitu, jer je u to doba obično na moru ili u dubokoj melanholiji, a da u Guču ne bi išao ni da mu plate.
Stiče se utisak da festivala namenjenih književnosti i piscima ima, čak, najmanje. Naprotiv, Ivana Hadži-Popović smatra da ni festivali knjiga nisu malobrojni. Njoj deluje kao da svaki književni „serkl“ ima svoju malu smotru. Ne propuštajući da napomene da se u svetu procena o tome koja će se knjiga najbolje prodavati pravi prema tome koje se knjige najviše kradu po knjižarama, ona tvrdi da je kod nas obrnuto: kradu se takozvane najprodavanije knjige, i to ne da bi se čitale nego da bi se kasnije preprodavale. U svetu ukus određuje koja će knjiga biti ukradena, kod nas mediji i profit, kaže Ivana Hadži-Popović.
Vladislava Vojnović: U skromnim, kriznim uslovima možda prednost treba dati smotrama s tradicijom
– Ah, piscima ne treba dati ništa – dodaje Vladislava Vojnović. – Neka sede kod kuće i nek pišu i neka ih objave posle smrti neki drugi izdavači, i neka se s izdavačima makljaju neki drugi knjižari, bibliotekari, prevodioci, druga kulturna politika... Pisci i tako ne mogu da žive od pisanja, dakle, ako rade nešto drugo za novac, a pišu iz želje za ispoljavanjem svoje ličnosti (greh!) ili slavom (opet greh!), i još i spavaju (skoro greh!), a ne daj bože gaje porodicu (privatna stvar!), onda svakako neće imati vremena za festivale! Naravno da se šalim, ali ozbiljan odgovor bi, plašim se, bio lirsko-epski, preemotivan i preobiman.
Gordana Popović
objavljeno: 31.07.2011.
