Izvor: Politika, 10.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Taština je grip duše
Pesnici su Orfeji s Janusovim licem, kaže Nenad Grujičić u knjizi eseja „Ruku na srce”, koju je objavio „Službeni glasnik”
U poeziji reč je nepredvidiva i drugačija. Napisana ili izgovorena, ćutana ili pevana, pesnička reč je svetlost živog duha. Ona opšti sa drugim rečima, ali i sa samom sobom. U epifanijskom blesku pesme, reči se brzinom svetlosti lančano vezuju u nizove slika koje nisu od ovog sveta, ali mu pripadaju.
Ovako o pesmi, i poeziji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uopšte, razmišlja Nenad Grujičić, u knjizi eseja „Ruku na srce”, koju je objavio „Službeni glasnik”.
Pesnički talenat, dodaje Grujičić, gornja je mera upotrebe reči, najviši sprat artizma u baratanju maternjim jezikom. Pesnici od zaborava kradu i stvaraju nove reči. Nekad to čine lako, kao od šale, a ponekad rudarski teško. Pesnici su majstori vidovitog erosa, one prekognitivne sile koja nadvremeno tvori sliku trenutka.
Pesnici su emotivni oružari talenta, čija je „municija” položena u sinestezijske ruže jezika. Ma koliko bili zatočenici svojih snova i vizija, pesnici su hipersenzitivna bića koja i te kako razumeju stvarnost i njene krugove. Oni su ujedinitelji mogućeg i nemogućeg. Pesnici su Orfeji s Janusovim licem: u isti mah vide i napred i nazad, ali i – dole i gore, u svim pravcima. Pesnici su ličnosti par ekselans.
Poezija „redovno zanemi od blizine dnevnih događaja” (I. Andrić), grmi u tišini. U obliku govora, „poezija je cilj ljudske vrste” (J. Brodski), najviši domet jezika koji se lišava ideološke sputanosti i mraka. Ona „leči rane što ih zadaje razum” (Novalis). Pesnički jezik nema svoj – rečnik.
Poezija, kaže u jednom drugom eseju Nenad Grujičić, najviše doprinosi besmrtnosti jezika. Ona ne dozvoljava da nestane jezik u kojem se ostvaruje. Poezija, i jedino ona, svojim inicijacijskim moćima, neprestano podmlađuje jezik, šireći njegove kapacitete. Ona ga, dakle, nanovo rađa i oplemenjuje. Kao najviši oblik književnosti, poezija je, najdublje, duhovna paradigma nacionalnog, disciplina korenskog zahvata u jeziku po kojem je ontološki prepoznatljiva. Poezija se suštastveno ostvaruje u maternjem jeziku i nezamisliva je bez tog medijuma kojim se određuje rod pesnika. Ona kontinuirano, na ovaj ili onaj način, dotiče pitanja iskonskog i namah pokazuje „odgovore”, ali ne plakatno i bukvalno.
Pesnici znaju da poezija u maternjem jeziku otkriva skrivenu muziku koja je ugrađena u značenja i nerazlučiva od njih. Destrukcija takvog pogleda udaljava poeziju od mogućnosti da se ostvari u svom talentu. Tada dobijamo senke i lešine pesničkog govora, parajezik, mrtvogovor i lažnu poetsku izlučevinu. Ucmizdrena mučnina govora obitava u „pesmama” koje ne nastaju na izvoru maternje supstance jezika. To, naravno, vredi i za engleske i ruske, arapske i vijetnamske, kineske i španske – kao i za srpske pesnike.
U eseju „O poeziji i duši”, Grujičić kaže: „Vidoviti eros podrazumeva reč koja bane u snu, na plaži, pokraj puta. Pesnikovo je da se odmah snađe. Oko takve reči roje se druge, koje u kovitlacu epifanije sastavljaju krug pesme, kao što glina pod prstima majstora tvori krčag. U centrifugalnoj sili jezika, pesnik pipa vatru, dodaje i oduzima zvuke, sluti i vidi poljubac forme i sadržaja. Bez erosa, pesma je što i kabanica u jarku na kiši, zbačena s viteza koji je nekamo toplokrvan nestao. Pevati, dakle, gornji je rod reči, viša rasa jezika, onaj pčelinjak duginih boja poezije iz koje rominja život. Jezik se tome raduje. On tada pesnika učlanjuje u ligu svetlosnih besmrtnika.”
Grujičić, na zanimljiv način, govori i o taštini. Među pesnicima, kao i među svim ljudima, taština predstavlja grip duše. Najčešće nastaje iz salijerijevske frustracije, iz nemoći da se dosegne neizrecivo. Nedostatak apsolutnog dara, uz naduvenu svest o hendikepu, vodi u zavist i gnev, a onda u – mržnju. „Ljudima koji nisu daroviti, a imaju pretenzije, ništa drugo ne ostaje, nego da poriču prave talente” (Čehov). Oni sprečavaju mlade da se razviju, ruše ih u začecima, a svoje generacijske ispisnike svakodnevno ometaju i, kako vole sami da kažu – dezavuišu. Njihov strah rađa mržnju. U takvom stanju ne može se napisati dobra pesma. Posežu, zato, naglašava Grujičić, za krađom ideja i gotovih rešenja iz svezaka darovitih početnika koji im se obraćaju za pomoć.
Z. Radisavljević
objavljeno: 11.08.2014.
Pogledaj vesti o: Grip
