Izvor: Politika, 16.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mana beskrajnih debata
Ona dva podmukla tipa koji osete da su u manjini počeće da viču: ,,Nećemo se preglasavati, ne gazite demokratiju”... Spremaju se za iznuravanje mozgova i duša
Prljave navike iz ranijih političkih epoha prenose se kao zarazna bolest. To je neka vrsta političkog gripa. Iako u režimu koji vlada u dvadeset prvom veku primarni karijes nije konferencijašenje, jer nisu svi ljudi obavezni da sastanče do iznuravanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konferencijaških trikova još ima.
Na raznim savetodavnim odborima ne vlada atmosfera dobre volje. Čitamo da ni sastanak o sporazumnoj primopredaji vlasti ne može da prođe bez fizičke argumentacije.
No takvo pribegavanje sili prepoznaje se lako. Ima daleko podmuklijih primena sile koja se izvodi psihičkim trikovima. I kad se to primeni, ljudi se čude, ne znaju šta ih je snašlo!
Davno sam to psihičko silovanje konferencijaša u zdrav mozak svim nervima propatio, i posle četvrt veka mu razotkrio tajnu. Evo tog otkrića koje i danas, neprimećeno, kao guja iz potaje sluđuje učesnike mnogih sednica i diskusija: Posredi je pojava beskonačnog sastančenja.
„Diskutuje” se do jedanaest noću, pa i posle ponoći. Ljudi ostaju bez svog ličnog, privatnog života. Uskrati im se porodična duša, sutra na posao stižu neispavani, izmoždeni... U vreme agitpropa i monopolskog (jednopartijskog) društva prosvećeni „rukovodioci” (tako su nazivani vladari) običavali su da napadaju tu ružnu, štetočinsku pojavu. Konferencijašenje je neracionalno, ometa donošenje odluka! Ali svi smo osećali da rukovodioci kao da vole konferencijašenje, jer ipak oni su ga doneli u javni život. Kad su se oni pojavili otpočele su te beskonačne sedeljke. Naročito su produžavane kad „međunarodna situacija počne da se komplikuje”. A ona se komplikovala stalno. Nije bilo mira među maslinama.
Čujem ovih meseci, pa i godina, mladu generaciju svojih bliskih, da nerado idu na sednice odbora u koje su izabrani. „Ima tamo jedna arogantna gospođa, visokog ranga, koja ubacuje monstruozne tačke u dnevni red, pokreće sporedna i besmislena pitanja, na svačiju reč ima repliku. Luduje da nas obasja ’replikom na repliku’... Produžava sednice do u nedogled! Većina nas pokušava da je obuzda i zaustavi, ali ona nam ne da da se sednica okonča, produžava je do sitnih sati!”
Šokiran ovim saznanjem, izjavim da je to nemoguće, jer je odzvonilo agitpropu i jednopartijskom sistemu.
Ponavljaju mi da se stvar provukla iz bivšeg režima u ovaj novi, pluralistički. Kako je to moguće? Ko to ima interesa da zamlaćuje ljude na sednicama?
U stvari, znam odgovor na to pitanje: diskusiji do ludila pribegava manjina! Kad shvati da je u totalnoj manjini, paranoidno nastrojeni naturač svoje volje, produžava nametljivu govoranciju! Ova tehnika nadvladavanja većine naročito je uspešna, ako uzurpator ima uza se još jednog istomišljenika. Pravilo je da dvojica uparenih boraca za diktat nad većinom mogu savladati grupu od 25 ljudi!
Čuvaj se, mlada generacijo, tih tipova. Dušu će vam pojesti. (Ah! Kako ih dobro pamtim iz „onih” vremena.)
Ali protiv njih postoji protivotrov. Kad treba da se nešto odluči, najčešće budu samo dve varijante za odluku – da ili ne. Za ili protiv. Na primer: decu ćemo poslati na ekskurziju u Pariz, ili u Bajinu Baštu. Čim se, posle desetak minuta oformi dilema, odmah vičite: „Da se glasa!” Ona dva podmukla tipa koji osete da su u manjini počeće da viču: ,,Nećemo se preglasavati, ne gazite demokratiju”... Spremaju se za iznurivanje mozgova i duša, diskutovaće dok im iznureni ne popustite.
Međutim, glasanje je instrument demokratije, a debata bez kraja i konca služi uzurpatorima.
Raša Popov
objavljeno: 16.01.2013.
