Izvor: Politika, 15.Mar.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski virus ili krimski grip
Virus u Evropi poprima epidemijske razmere, a vrhunski stručnjaci i svetski čelnici ne mogu da se odluče ni kako će ga zvati – kosovski virus ili krimski grip. Da li je presedan napravljen kada je SR Jugoslavija bombardovana 1999. godine i Kosovo podržano da se otcepi od Srbije ili su kriza u Ukrajini i krimski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << referendum otvorili Pandorinu kutiju?
U celo zamešateljstvo umešao se i fudbal. Trener Barselone a odnedavno na čelu nemačkog Bajerna, Žozep Gvardiola, učestvuje, kao i poznati glumci i pisci, u video-spotovima katalonske vlade za podršku nezavisnosti Katalonije, koju iščekuju na novembarskom referendumu o odvajanju od Španije. Na sedam svetskih jezika – katalonskom, španskom, engleskom, francuskom, nemačkom, arapskom i kineskom – Gvardiola tvrdi da „svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje” i u skladu sa tim „mogu slobodno da određuju svoj politički status”. On je i ranije isticao da „Katalonija nije Španija” i da to moraju biti dve odvojene države, iako po ustavu Španije parcijalni referendum nije dozvoljen, niti je moguće prekrajanje državnih granica.
Još su vratolomniji driblinzi svetskih eksperata kada tumače pravo na samoopredeljenje Kosova, Krima, Katalonije, Škotske i još sijaset separatističkih tendencija.
Hajde da ime Krima zamenimo Kosovom, a Rusiju sa SAD, pa da vidimo koliko su ova dva slučaja slična kada je reč o kršenju ili poštovanju međunarodnog prava i prakse. Za ovaj eksperiment veoma je pogodno uzeti, na primer, razmatranje Marka Velera, profesora međunarodnog prava na Kembridžu, koji je ovih dana za Bi-Bi-Si tumačio događaje u Ukrajini i sa ekspertskog stanovišta optužio Rusiju.
„Moskva (čitaj Vašington) ne može svoje akcije da zasniva na doktrini humanitarne intervencije. Po toj doktrini, neka država može da interveniše izuzetno, u okolnostima preke humanitarne nužde kako bi se sačuvalo stanovništvo čiji je opstanak ugrožen. Nema nikakvih dokaza da je takva situacija na Krimu (čitaj Kosovu 1999).”
Ili, „ako bi na Krimu (Kosovu 1999) došlo do teške humanitarne situacije, ona bi bila rezultat vojne intervencije Rusije (čitaj NATO i SAD)”.
On međutim ukazuje da čak i kada se neka država odluči na intervenciju iz stvarnih humanitarnih razloga „to joj ne daje pravo da izazove promenu statusa te teritorije”. Veler procenjuje da „autonomna pokrajina Krim (čitaj Kosovo) ima zakonsko pravo da traži promenu svog statusa”, ali ne da se „unilateralno otcepi čak iako je ta želja izražena na referendumu lokalnog stanovništva”.
„Umesto toga ta pokrajina (čitaj Kosovo) treba o mogućem otcepljenju da povede istinski razgovor sa centralnim vlastima u Kijevu (čitaj Beogradu)”.
Ali, kada zaista govori o Kosovu, profesor sa tri doktorata iz međunarodnog prava (na Kembridžu, u Hamburgu i Frankfurtu) konstatuje da su humanitarne bombe bile opravdane jer su „kosovski Albanci bili izloženi ekstremnoj represiji od strane srpskih snaga i potom prisiljeni da izbegnu”. Posle je, kako zbrzava, „uspostavljena osmogodišnja administracija UN, koja je stvorila neutralne okolnosti u kojima je Kosovo moglo da se pozabavi svojom budućnošću”.
Loptu koja povezuje Kosovo sa Krimom šalje u aut i profesor Franc Lotar Altman, predsednik sekcije za zapadni Balkan na Nemačkom institutu za međunarodnu politiku i bezbednost. On sve slučajeve – Kosovo, Krim, Kataloniju, Škotsku – proglašava zasebnim, to jest da je svaki od njih „sui generis”. Jedino kad preti genocid ili proterivanje, što je po njemu bio slučaj na Kosovu, iako je čak i Haški tribunal odbacio takve optužbe na suđenjima protiv Slobodana Miloševića i drugih, secesija može da se podrži, iako je do nje došlo bez pristanka Srbije.
SAD i najjače države Evrope, po profesoru Altmanu, bile su u pravu kad su podržavale separatizam i priznale nezavisno Kosovo, ali Rusija nema pravo da zaštiti svoje sunarodnike na Krimu. Kategoričan je: „Krim nije ugrožen, na njemu nema straha od pogroma. Onakve opasnosti kakva je na Kosovu zaista postojala nema na Krimu”.
Džon Miršajmer, jedan od najvećih svetskih stručnjaka za međunarodno pravo i koautor knjige o izraelskom lobiju i američkoj spoljnoj politici koja je izazvala ogromnu buru u SAD, ne oseća potrebu da razmatra secesiju i međunarodnu praksu, već koren sadašnje krize vidi u ekspanziji NATO i nameri Vašingtona da izvuče Ukrajinu iz moskovske orbite i da je integriše sa Zapadom.
Stav Bele kuće da SAD ne snosi odgovornost za sadašnju krizu i da je ona isključivo krivica Vladimira Putina, po oceni Miršajmera, pogrešan je.
Miršajmer, je među malobrojnim profesorima koji često izriče argumentovanu kritiku na račun američke spoljne politike. On kaže da su SAD ignorisale proteste Moskve zbog ekspanzije NATO i da su, ne smogavši snage da vreme hladnog rata ostave za sobom, u Rusiji stalno videle opasnost. Malo je Amerikanaca koji su u stanju da se stave u položaj Putina i zato su se toliko iznenadili potezima Rusije.
Miršajmer ocenjuje da se Putin ne bi povukao čak i kada bi Zapad uveo sankcije. Kada su vitalni interesi dovedeni u pitanje, države su uvek spremne da prođu kroz velike nevolje kako bi se zaštitile. Rusija, imajući u vidu njenu istoriju, nije izuzetak ocenjuje on. Obama, po njemu, treba da izmeni svoju strategiju, da garantuje da Ukrajina neće postati članica NATO, već će održati neutralnost između Istoka i Zapada. Miršajmer takođe naglašava koliko su za Ameriku važni dobri odnosi sa Rusijom i nabraja potrebu da Moskva pomogne kako bi se rešavali problemi sa Iranom, Sirijom, Avganistanom. I na kraju Moskva može da podrži Vašington da se suprotstavi Kini, jedinom mogućem američkom rivalu.
Strategija i interesi su preči od principa. I oni određuju aršine velikih sila. Sve ostalo je dribling.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 16.03.2014
Pogledaj vesti o: Fudbal
