Izvor: B92, 19.Jun.2011, 22:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ko pobeđuje - ljudi ili bakterije?

Intervju: Prof. dr Zoran Radovanović, epidemiolog

Omiljenom teorijom je objašnjavana pojava side (mada u to vreme nisu postojale tehnološke mogućnosti da se „napravi” virus), pa i nedavna pandemija novog gripa.

Krajnje je neverovatno nagađanje da je u Nemačkoj genetskom manipulacijom stvaran mikrobni „frankenštajn”, naglašava čuveni epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović, čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je naučni životopis krcat međunarodnim priznanjima i gostovanjima na više domaćih i inostranih univerziteta.

Danas je savetnik Univerziteta Harvard (SAD) za ispitivanje narodnog zdravlja na Bliskom istoku. Redovno je predavao epidemiologiju u Beogradu i Kuvajtu. Objavio je oko 300 naučno-stručnih radova, uključujući tridesetak monografija. Napisao je i/ili uredio sve ovdašnje poslediplomske i gotovo sve dodiplomske udžbenike iz svoje oblasti.

Da li je bakterija u Nemačkoj izišla iz laboratorije – hotimice ili nehotimice?

Uvek se u ovakvim prilikama potegne teorija zavere. Tako je objašnjavana pojava side (mada u to vreme nisu postojale tehnološke mogućnosti da se „napravi” virus), pa i nedavna pandemija novog gripa. Istina je da su neke epidemije nastale namernim rasejavanjem uzročnika, kao vidom biološkog rata, a dolazilo je i do slučajnih, ali kobnih nesvesnih propusta u čuvanju mikroorganizama u laboratoriji. Primera radi, poslednja žrtva velikih boginja u svetu bila je fotografkinja u Birmingemu smeštena na spratu iznad laboratorije iz koje je „pobegao” virus (zbog toga je virusolog izvršio samoubistvo).

Međutim, krajnje je neverovatno nagađanje da je u Nemačkoj genetskom manipulacijom stvaran mikrobni „frankenštajn”. Štete koje čovek nemarom nanosi sebi i drugima mnogo su češće, pa i pogubnije, od planiranih ili neplaniranih incidenata poteklih iz naučnih (ili paranaučnih) ustanova.

Zna li se, napokon, kakve je promene pretrpela? Šta ju je to učinilo toliko smrtonosnom?

Slikovito, mada krajnje pojednostavljeno, moglo bi se reći da je ona žrtva (zavisno od ugla posmatranja, plodouživalac) svog promiskuiteta. Kada se nađe u blizini drugih bakterija, ešerihija spremno (i moglo bi se reći podatno) stupa s bližnjima u neposredan fizički dodir, preuzimajući njihovu naslednu supstanciju putem mehanizma poznatog kao pobočna (horizontalna) razmena gena. Rezultat ove „prolazne veze” predstavlja pojava varijeteta s novim osobinama. Sada to više nisu za čoveka korisne, već patogene klice koje se dele u šest velikih grupa prema osnovnom efektu koji izazivaju (hemoragične, invazivne, toksigene itd.). Hemoragični oblik svoju pojavu duguje „grešnoj ljubavi” ešerihije sa uzročnikom najopasnijeg oblika dizenterije (srdobolje). Novonastali „mali monstrum” prianja uz zid creva i luči otrov poznat kao šiga-toksin, po imenu Japanca koji je otkrio izazivače dizenterije.

Za aktuelno epidemiološko stanje odgovorna je retka varijanta koja se označava kao O104:H4, a predstavlja kombinaciju hemoragičnog i tzv. agregativnog oblika ešerihije. Sličan hibrid, pripadnik jednog drugog tipa (0111:H2), izazvao je u bliskoj prošlosti manju epidemiju među decom u Francuskoj.Epidemija koja hara severnom Nemačkom (97 odsto od skoro 3.500 obolelih su žitelji te zemlje) slovi za najpogubniju moriju izazvanu ešerihijom, i to ne samo zbog tri tuceta umrlih, već i zbog blizu hiljadu građana kojima su otkazali bubrezi i znatnog broja obolelih s masovnim raspadanjem crvenih krvnih zrnaca i oštećenjem sitnih arterija koje, kada pogodi mozak, može da se ispolji kliničkom slikom i posledicama sličnim klasičnom šlogu.

Kako se otrgla kontroli – iz nemara ili nečeg drugog?

Efikasna protivepidemijska služba mora da ima, kao i u vojsci, precizno utvrđene linije komandovanja i promptnog obaveštavanja. U Nemačkoj je administrativnim jedinicama data prevelika samostalnost odlučivanja, tako da je zatajila i inače labava vertikalna povezanost. Epidemija je počela 2. maja, a više instance su o njoj obaveštene sa oko tri sedmice zakašnjenja. Sada se u Nemačkoj žurno preispituje dosadašnja protivepidemijska praksa.

Evoluiraju li bakterije ili samo mutiraju? Sećate li takvih slučajeva odranije?

Kao sva živa bića, bakterije odlikuju i evolucione i mutacione promene. Političkim rečnikom kazano, mutacija je „revolucionarnim putem” vremenski zgusnuto ubrzanje (ili skretanje) evolucionog procesa.Opšta je istina da su jedino promene stalne. Uzročnici bolesti se menjaju, čak i tokom jedne epidemije. Najočigledniji primer je razvoj otpornosti klica prema lekovima. S tim u vezi, valja istaći da je vrlo štetno boriti se antibioticima protiv ešerihije. Razlog tome je što i bakterije imaju svoje parazite (zovu se bakteriofagi ili žderači bakterija), koji tada stimulišu lučenje toksina, pa bolesnik ima mnogostruko veći rizik od zatajivanja bubrega.

Zašto su toliko pogibeljne za čoveka?

Kada bi odgovor davale bakterije, priznale bi da im čovek služi samo kao podloga za održavanje i razmnožavanje, a da ih njegova sudbina, mimo toga, uopšte ne zanima. Njihov interes je da opstanu i da rasejavanjem obezbede budućnost potomstvu: svoj cilj efikasnije ostvaruju ukoliko, kada su u crevima, izazivaju proliv, ako se nađu na sluznici disajnih organa – kijanje i kašalj. Pri tome je celishodnije da budu što manje agresivne, jer smrt domaćina obično predstavlja i njihov kraj (uginula životinja, recimo, biva polivena krečom i zakopana).

Burna reakcija domaćina na prisustvo bakterije često je rezultat njene loše prilagođenosti na uslove parazitizma. To su obično novonastale zaraze koje vremenom (a u pitanju mogu da budu stoleća) postaju sve blaže, jer veću šansu da budu odabrani prirodnom selekcijom imaju „pitomiji” sojevi, čije bi geslo moglo da se sažme u poruku: „Neka je dobro i meni i drugima”. Ilustrativan primer je dizenterija, danas skoro po pravilu izazvana najmanje opasnim tipovima, sa kliničkom slikom koja se ne razlikuje od običnog trovanja hranom, dok su, bar u razvijenom svetu, potisnuti klasični, po život opasni tipovi uzročnika ove zaraze.

Podsetimo da je lepra (guba) u srednjem veku imala izrazito buran tok, a da je vremenom postala malo zarazna i dugotrajna bolest sa simptomima i znacima koji se sporo javljaju i razvijaju decenijama. I sifilis je pre pola milenijuma, kada je unet iz Novog sveta, izazivao paniku, protičući kao akutno i često fatalno oboljenje. Obe ove bolesti sada se nisko kotiraju na listi prioriteta zdravstvene službe.

Koje su najpouzdanije mere zaštite? Koliko su delotvorne?

Mere su poznate i efikasne, a nevolje proističu iz njihove nedosledne primene. Poznata je anegdota o zapadnjaku koji nije mogao da se načudi kako ljudi u ovom delu sveta uspevaju da zid koriste kao toaletni papir.

Postoji li „konačno rešenje”: onemogućavanje svake vrste sličnih napasti?

Mnogi „usrećitelji čovečanstva” tragali su za „konačnim rešenjima” progoneći veštice ili ideološke neprijatelje, ponavljano se uveravajući u iluzornost svojih poduhvata. Na globalnom planu nema konačnih rešenja, kao što nema ni kraja istorije, bar u smislu kako je danas shvatamo. Međutim, iskustvo sa iskorenjivanjem velikih boginja, prve bolesti nestale s lica zemlje zahvaljujući osmišljenom naporu ljudi, pokazuje da su mogući mali pomaci. Mikroorganizmi se stalno menjaju i usavršavaju, javljaju se novi i opasniji, a na nama je da im svojom domišljatošću pariramo.

Na šta bi ličio zemaljski život bez bakterija? Da li je, uopšte, moguć?

Nije ni moguć, ni poželjan. Sama ta misao je jeretička s ekološke i evolucione tačke gledišta.

Jesu li bakterije najsmrtonosnija prirodna pretnja, izuzmemo li kosmičke nedaće?

Ostavimo li po strani opasnosti iz kosmosa i seizmičke pojave na našoj planeti, na koje ne možemo da utičemo, suočavamo se s pretnjama proisteklim iz bliskog okruženja, ali i iz našeg sopstvenog ponašanja. Od bakterija su opasniji virusi jer su, kao jednostavniji strukturi, podložniji promenama i prilagođavanju. Zato ih je poznati nobelovac označio kao najveću opasnost za opstanak čoveka na Zemlji. Ipak, ljudi sami sebi mogu da budu najveći neprijatelji. Nije samo u pitanju mogući sukob civilizacija, već pre svega odnos prema životnoj sredini. Ljudi se samoživim ponašanjem oglušuju o princip održivosti (definisanim kao korišćenje prirodnih bogatstava na način da se ne ugroze potrebe budućih generacija). Ta kratkovidost će nam se osvetiti u vrlo predvidivoj budućnosti.

Autor: Stanko Stojiljković, Politika

Nastavak na B92...