Izvor: Vesti-online.com, 29.Okt.2011, 20:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Srbija ima svog Švarcenegera
Srpski bodibilder Lepomir Bakić osvojio je nedavno srebro na Arnold klasik kupu u Madridu, takmičenju koje organizuje slavni Arnold Švarceneger, što je najveći uspeh koji je neki naš sportista postigao na jednom od najprestižnijih takmičenja u ovom sportu.
Svaki sedmi mladić i devojka u Srbiji proveli su izvesno vreme u teretani da bi oblikovali svoje telo, kaže statistika. Mnogi od njih ostali su zaljubljenici u ovaj sport, tegove dižu zarad zdravlja ili zadovoljstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << koje osete kada se ljudi okreću za njima na ulici ili plaži. Ima i bildera u Srbiji koji izlaze na takmičenja u lepoti i snazi tela i sanjare da dosegnu slavu Arnolda Švarcenegera.
Tim putem je krenuo i Lepomir Bakić, diplomirani kriminalista i kondicioni instruktor u Republičkom MUP-u, član bodibilding kluba Olimpija iz Kragujevca. Na nedavno održanom Arnold klasik kupu u Madridu, pod pokroviteljstvom američkog glumca Arnolda Švarcenegera, ovaj 25-godišnjak osvojio je srebrnu medalju.
Lepomirov put do trona nije bio nimalo lak. Tegove je počeo da diže kao srednjoškolac u školi za policajce u Sremskoj Kamenici. Dok je studirao policijsku akademiju, radio je kao izbacivač u noćnim klubovima u Beogradu. Ali u teretanu nikada nije prestao da odlazi. I sada je uveren da će mu bavljenje bodibildingom doneti sve što poželi.
- Moj trening je uglavnom baziran na radu sa šipkom, bučicama i tegovima, a sajle i mašinu koristim kada želim da šokiram neku grupu. Trudim se da dam svoj maksimum i dižem velike kilaže kako bih primorao mišiće na rast. Stalno menjam vežbe jer ne dozvoljavam mišiću da se navikne na isti rad. Najbitnije je da slušam svoje telo i radim što mi ono kaže, jer je telo jedan veliki mehanizam i reaguje na sve što mu radite šaljući vam signale.
- Rodio sam se i odrastao u Peći, u petočlanoj patrijarhalnoj porodici. Otac Ivan bio je policajac. U blizini Pećke patrijaršije sazidao je veliku kuću 1996, pa sam sa roditeljima i dva mlađa brata nedeljom redovno odlazio na bogosluženja i bio član crkvenog hora. U Peći je tada živelo 70 odsto Srba i 30 odsto Albanaca.
Sećam se da su nas albanski dečaci kada bismo prolazili kroz njihovo naselje, psovali i gađali praćkama, ali ja nisam shvatao šta se događa. Kada su 1999. stigli pripadnici Kfora i naredili da se iselimo iz kuće, mislio sam da će to biti privremeno.
Spakovali smo neophodne stvari i zaputili se u Gornji Milanovac gde je majka imala rodbinu. Tek kada su me roditelji u tom gradu upisali u sedmi razred osnovne škole, shvatio sam da se više nikada nećemo vratiti na Kosovo.
- Za Gornji Milanovac me ne vezuju baš lepe uspomene. Otac se razboleo, bio je bez posla, majka je postala depresivna, stalno je plakala. U školi smo braća i ja imali probleme, drugari nas nisu baš najbolje prihvatili. Nazivali su nas Šiptarima, pa sam često morao da pesnicama branim mlađu braću od uvreda i batina. Tada sam rešio da upišem srednju školu unutrašnjih poslova.
- Nisam slutio šta me čeka kada sam kao 15-godišnjak 2001. ušao u taj policijski internat ograđen bodljikavom žicom, pravi vojni logor u Sremskoj Kamenici. Disciplina je bila jeziva. Ustajanje, jutarnja fiskultura, doručak, predavanja, ručak, fizička obuka, večera, spavanje...
Samo vikendom smo grupno izlazili u grad i tada bi nas u Kamenici sačekivali lokalni mangupi da bi se tukli sa nama. Gluvarili smo Novim Sadom, jer je većina nas bila iz siromašnih porodica pa nismo imali para za kafić. Završim sam školu kao najbolji u svom vodu i jedan od deset najboljih u klasi. Kamenica me je očvrsla, često kažem, napravila je kamen od mene.
- U policijskoj školi sam počeo da se bavim sportom, najpre sam trenirao džudo. Bio sam sitan, nedostajalo mi je snage da postanem dobar džudista, pa sam u 17. godini ušao u školsku teretanu i počeo da bildujem. Već posle tri meseca rezultati su bili vidljivi, shvatio sam da imam dobru genetiku za taj sport. Trenirao sam svakodnevno, nabavljao stručnu literaturu, učio o anatomiji čovekovog tela, biohemiji, ishrani sportista...
Kada sam završio školu u Kamenici dobio sam posao u Čačku kao policajac, vratio sam se u Gornji Milanovac i tamo nastavio da bildujem. Tada sam počeo i da se takmičim. U oktobru 2005. postao sam juniorski šampion Srbije i Crne Gore u bodibildingu. Ubrzo sam postao juniorski šampion Balkana i osvajam šesto mesto na omladinskom svetskom prvenstvu.
- Nije sve išlo onako kako sam želeo. Rešio sam da upišem policijsku akademiju u Zemunu, nadao sam se da ću naći teretanu gde ću moći besplatno da treniram i sponzore koji će mi omogućiti izlazak na takmičenja. Stvarnost je bila drugačija. U internatu sam imao hranu i stipendiju od 10 hiljada dinara. Počeo da radim u prestonici kao noćni čuvar, vratar i izbacivač u noćnim klubovima i na splavovima.
- U teretanu sam išao kada sam mogao, ali nisam imao novca da se pripremim za neko ozbiljnije takmičenje u bodibildingu. Mislio sam da ću reći zbogom sportu, jer se rad noću odrazio i na moj izgled, kondiciju i mišićnu masu. Onda se dogodio obrt u mom životu.
U Raškoj, gde sam 2009. bio u gostima kod jednog drugara s akademije, upoznao sam Božanu, svoju sadašnju suprugu. Zabavljali smo se tri meseca, Božana je ostala u drugom stanju, rodila mi sina Davida i preselila se u Gornji Milanovac kod mojih roditelja.
Skupio sam hrabrost i nešto novca da se vratim u teretanu i započnem pripreme za državno prvenstvo Srbije u bodibildingu. Osvojio sam prvo mesto u seniorskoj konkurenciji, u srednjoj kategoriji do 80 kilograma, i jači nego ikada vratio se u svet bodibildinga.
- Diplomirao sam na akademiji 2010. i zaposlio se kao kondicioni instruktor u Republičkom MUP-u. Takmičenja postaju moja glavna preokupacija. Pobedio sam na internacionalnom kupu Serbia Open, postao sam vicešampion Balkana, zauzeo četvrto mesto na evropskom prvenstvu u Holandiji i postao apsolutni šampion Srbije. Posle svega poželeo sam da se prijavim za Arnold klasik kup, najprestižnije svetsko takmičenje u bodibildingu, koje se nakon 23 godine u oktobru ove godine preselilo iz SAD u Evropu, u Madrid.
Nije bilo lako da pronađem sponzore, ali sam imao i sreću da me trenira Vanja Vujičić, vrhunski trener u bodibildingu. Vanja me je 12 nedelja bukvalno vajao svojim rigoroznim treninzima i režimom ishrane. Nemam treninge, kako neki kažu za masu i za definicuju, zato što se i masa i definicija stvaraju hranom koju u tom periodu jedemo.
- Tokom priprema najteže mi je palo to što sam morao da se odreknem hrane koje volim. Jeo sam samo ribu, belo pileće meso i belanca i povremeno povrće. Jeo sam pomalo šest puta dnevno, a posle dve nedelje postao sam razdražljiv i bila mi je muka kada bih pogledao ribu ili piletinu.
Kada bih prolazio pored pekare ili picerije činilo mi se da ću umreti ako ne uđem, kada bih ugledao na ulici nekoga da jede lepinju i hamburger jedva se uzdržavao da mu ne ne otmem hranu. Zato sam vreme provodio samo u teretani ili kod kuće, prijatelji su me zaključavali da ne bih došao otišao u obližnju ćevabdžinicu.
- Najzad sam dočekao dan da otputujem u Madrid. Arnold klasik kup prvi put je održan 1989. u SAD kao profesionalno takmičenje u bodibildingu za muškarce, a vremenom je prerastao u događaj koji svake godine uključuje više od 18.000 takmičara u više od 45 sportova. Švarceneger se pojavio u Madridu, imam utisak da je bez kondicije, sporo se kreće, nema više onog žara u njegovim očima. Arnold je ikona, stvarno mu se divim. Španci su napravili pravi sajam snage i lepote.
- Kada sam stigao sa trenerom Vanjom Vujićem, sačekala me je svetska bilderska elita. U mojoj kategoriji, do 180 centimetara visine i težine do 80 kilograma bilo je 12 prijavljenih takmičara. Odmah smo počeli da odmeravamo jedni druge.
U prvom eliminacionom krugu izašli smo svi pred komisiju. Posle toga smo nastupali pojedinačno. Desio mi se maler, iz tehničkih razloga organizatori nisu mogli da puste muziku sa mog MP-3 diska uz koju sam radio poze. Jedva nekako sam pronašao sličnu muziku i uspeo da prilagodim nastup. To me je pomalo demoralisalo, ali po izrazu lica i osmehu trenera i novinara i fotoreportera, shvatio sam da sam da ću ući u finale.
- Sa Sergejem Palkinom iz Ukrajine i Aleksom Kontarinijem iz Španije čekao sam da sudije proglase pobednika. Kada su sudije objavile da je Ukrajinac osvojio bronzu, srce je htelo da mi iskoči, bio sam siguran da je zlato moje jer je Španac bio lošije građen od mene, to su mogli da primete i laici. Onda je usledio šok, sudije su objavile da mi je pripala srebrna medalja. Kontarini je počeo da skače od sreće.
Umesto da ja njemu čestitam, on je mi je prišao, uhvatio me za ruke i počeo da mi se zahvaljuje kao da sam mu ja dodelio medalju, a ne sudije. Publika je ovu odluku ispratila zvižducima, što mi je bila satisfakcija.
- Zadovoljan sam jer sam skoro dosegao vrh u ovom sportu. U martu putujem u Ohajo, na američki Arnold klasik kup i čvrsto verujem da ću biti šampion u svojoj kategoriji. Na Zapadu se vrhunski bodibilderi i šampioni posipaju suvim zlatom. Tu je i novac od reklama i spotova za hranu, sportsku odeću i obuću, energetske napitke i kozmetiku, da ne nabrajam...
Kada sam se vratio u Srbiju dobio sam samo pohvale, ali od toga ne može da se živi i trenira. Cilj mi je da obezbedim svoju porodicu, ženu i sina. Siguran sam da to mogu, ako ne u Srbiji, onda u Evropi ili SAD.
- Svašta sam doživeo kao izbacivač, ne volim toga ni da se sećam. Sa takozvanim beogradskim žestokim momcima nisam imao problema, ali sam ratovao sa fudbalskim navijačima koji su posle utakmice dolazili na splavove, pijani, drogirani i agresivni. Na sreću, uspevao sam brzo da ih smirim.
Nastavak na Vesti-online.com...
.jpg)
