Izvor: Blic, 06.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zverstva u Hirošimi i Nagasakiju
Zverstva u Hirošimi i Nagasakiju
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Kao prvi koji su upotrebili [atomsku bombu], usvojili smo etički standard uobičajen za varvare Mračnog doba. Dvajt Ajzenhauer
Brojni su primeri koji govore da su američke vlasti spremne da se ponašaju nemilosrdno i da upotrebe ekstremno nasilje za političke ciljeve i sposobnosti njenih građana da zažmure pred tim stvarima. Najveći primer za to ostalo je uništenje japanskih gradova Hirošime i Nagasakija atomskom bombom, pred kraj Drugog svetskog rata. Sto sedamdeset hiljada japanskih civila - muškaraca, žena i dece - na mestu je ubijeno, dok je, sledećih dana i godina, veliki broj njih umirao u najvećim patnjama od otrovnog zračenja. U američkoj mitologiji ovo bombardovanje predstavljalo je vrhunac naučnih i vojnih dostignuća koji su rat priveli kraju i sačuvali milione američkih života, kao i nebrojene živote japanskih vojnika i civila. 'U svom nemilosrđu oni su bili milosrdni', pisao je 'Čikago tribjun' u svom uvodniku nakon prve bačene bombe na Hirošimu, hvaleći američke vojskovođe. Predsednik koji je odobrio napad, Hari Truman, nazvao ga je 'najvećim činom u istoriji', pošto ga je jedan od savetnika obavestio o uspehu poduhvata. Novinar 'Njujork tajmsa', Vilijam L. Lorens, koga je Ratno ministarstvo SAD u tajnosti angažovalo da piše izjave za štampu, podneo je ovaj navodno dirljivi izveštaj sa lica mesta, iz bombardera B-29 koji je nosio drugu bombu za Nagasaki:
'Prvi zraci sunca pojavili su se ubrzo nakon 5:00 časova. Vodnik Kari, koji je, u grobnoj tišini, pratio u slušalicama radio izveštaje, pozdravio ih je krećući se ka prozoru. 'Lepo je videti svetlost dana,' kazao mi je. 'Noću u ovoj kabini postanem klaustrofobičan.'
On je tipičan američki mladić, čak izgleda mnogo mlađe od svojih 20 godina.
'Daleko smo od Hupstona u Ilinoisu,' primećujem.
'Da,' odgovara, dok se zanima dešifrovanjem poruke.
'Misliš li da će ova atomska bomba okončati rat?' pita me pun nade.
'Velika je šansa da će ova završiti posao,' uveravam ga, 'ako ne, onda prva sledeća ili, sasvim sigurno, ona druga. Njena snaga je tako velika da nijedna nacija ne može dugo da joj odoleva.'Lorens kasnije, u istom članku, opisujući bombu koja se nalazila na trbuhu aviona kao 'prelepu stvar', pita: 'Da li iko oseća sažaljenje za ove jadne đavole koji će da umru? Ne, ako se samo setimo Perl Harbora i marša smrti na Batan.' Lorens je još napisao i da je Nagasaki bio vojna meta - grad koji 'proizvodi ratno oružje da bi ga upotrebilo protiv nas.'
Iako je dijalog naduvan kao u nekom nižerazrednom filmu, novinski članak je predstavljao maestralan primer dobrih odnosa s javnošću. On obuhvata sve što su Amerikanci jedni drugima govorili o upotrebi atomskih bombi nad živim ljudima, jedinstvenim u svetu: da je okončala rat i spasla živote i da je bila pravedni odgovor za okrutnog neprijatelja koji je ubio stotine američkih vojnika u napadu na Perl Harbor i počinio užasne ratne zločine. Detonacije 'malog dečaka' nad Hirošimom, 6. avgusta, i 'debeljka' nad Nagasakijem, 9. avgusta 1945. (po japanskom vremenu), bile su vojne akcije uperene protiv jedne despotske nacije koja je mogla da krivi jedino sebe za bedu koju je nanela svojim ljudima. Neki su ovaj podvig pratili sa religijskim žarom, poput predsednika Trumana: 'Zahvalni smo Bogu što je [bomba] došla u naše, a ne u neprijateljske ruke; molimo se da nas On, na svoj način, uputi kako da je koristimo u Njegove svrhe,' kazao je, dajući upotrebi bombe izgled pravne utemeljenosti. U datim okolnostima Amerika nije osećala potrebu da diskutuje o ispravnosti postupka, baš kao što je i posle terorističkih napada od 11. septembra bilo primetno odsustvo svake želje za preispitivanjem američkih vojnih operacija u Avganistanu.
Ipak, atomsko uništenje dva japanska grada nikada nije predstavljalo gotovu stvar. Tokom dana koji su prethodili napadu na Hirošimu javili su se neki važni glasovi koji su smatrali da bombe nisu neophodan vojni odgovor - da je Japan spreman na predaju i da je čak to i priznao. Tokom prve dve godine po završetku rata, neki ozbiljni konzervativni ljudi počeli su da postavljaju pitanja o akciji. nastaviće se
