Izvor: Blic, 06.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zoran kod Miloševića
Zoran kod Miloševića
Vesna Pešić kakvu malo ko poznaje! To je prva impresija nakon čitanja upravo objavljene intimne ispovesti bivše predsednice Građanskog saveza Srbije i jednog od tri lidera koalicije ZAJEDNO, pod nazivom 'Možeš ti to Vesna, možeš!' Lirski nežno, ženski lucidno i intelektualno otmeno, s retkim moralnim ukusom, Vesna Pešić otvoreno govori o: godinama detinjstva, vezanosti za majku, konfliktu s ocem, druženju sa sestrama, godinam učenja i lutanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o prolaznim i neprolaznim ljubavima. Tu su i snovi o bunama u Africi, lament nad propalom revolucijom u Srbiji. Posebnu zanimljivost čine poglavlja o radu u koaliciji ZAJEDNO, vrlinama i manama Đinđića, Draškovića, Koštunice, o mukama s Avramovićem, kao i epizode o telefonskom prepadu u kabinet generala Perišića i sporu sa Klintonom na ceremoniji prijema američke nagrade za demokratiju... Autobiografsku ispovest Vesne Pešić je inicirala, vodila i vešto oblikovala Nadežda Ćetković, prof. filozofije i urednica Feminističkih sveski, a objavila 'Medijska Knjižara Krug', gde se može i kupiti. Adresa: 'Medijska Knjižara Krug', Tržni centar, Makedonska 5/II, Beograd, tel: o11/ 33 43 225
Prve ozbiljne napukline krenule su oko mesta održavanja protesta. Ljudi iz SPO-a nisu voleli što se narod okuplja pred Demokratskom strankom, što se govori iz njihovih prostorija, jer se mislilo da je to bila suviše velika promocija za Demokratsku stranku. Da bi se neutralisala popularizacija DS, SPO je obezbedio pokretnu pozornicu, sa ozvučenjem. Držani su mitinzi na neutralnom mestu, na Trgu republike, kod savezne skupštine, kod Terazijske česme, a ponekad smo putovali i govorili dok smo bili u pokretu. Posle nas je policija blokirala, pa uglavnom nismo ni mogli da se krećemo i biramo mesta. Šetnja se svela na Knez Mihailovu. Podzemni rat se sve više razbuktavao, bilo je i svađa, pa onda opet mirenja i grljenja. Nisam baš tačno pratila šta se dešavalo između Zorana i Danice, samo sam primetila da su se odnosi hladili, pa se opet zagrevali.
Za mene je bio najveći problem što nismo mogli da se sastanemo, da analiziramo situaciju i planiramo poteze. Dogovarali smo se dok smo stajali na kolicima. Zakažemo da se vidimo pola sata pred miting, ja dođem Vuk se ne pojavi. Promenimo mesto i vreme. Vuk kaže da nema vremena, pravda se da ima novinare. Tako se mi praktično nismo ništa ni dogovarali. A spolja je izgledalo kao da je sve organizovano. Dogovorili smo se kada smo pravili predstave sa kućnim ljubimcima, s uniformama. Onaj uzbudljiv haos s automobilima zakrčenje saobraćaja spada u bisere protesta. To su bile neke od unapred dogovorenih akcija. Ostalo je bio čist spontanitet, ali je nama i narodu prosto sve išlo od ruke. Koliko je bilo radosti kada se zasvira Mesečina, igrali smo i pevali po ulicama. Ma kakav Rio de Žaneiro!
Nedostatak komunikacije napravio je problem sa Đinđićevim odlaskom kod Miloševica. Jednoga jutra, to je bio 10. januar, već smo skoro dva meseca na ulicama, zove me Đinđić da dođem kod njega oko podne. On mi kaže da ga je zvao Milošević i pita me šta da radi. Kaže mi da bi se konsultovao i sa Vukom, ali ne može zbog Danice koja bi ko zna šta napravila oko tog poziva. Meni je žao što ne obaveštava Vuka. Kažem mu da ne bi bilo loše da ode i vidi šta Milošević misli, da li smera da prizna izborne rezultate. Zoran se koleba, ne zna šta da radi. Posle podne smo u šetnji, od tri do pet. Pitam ga šta je odlučio i dalje sugeriram da ide. On kaže da mu se ne ide.
Sutra se srećemo na demonstracijama i ja ga pitam šta je uradio. On kaže da je bio kod Miloševića. Priča mi da tamo ništa nije bilo i da je sve izgledalo potpuno bezvredno. Milošević je prvo pokušavao da ga posvađa sa Vukom, a kada ga je Zoran pitao kada će biti priznati rezultati izbora i dokle će narod da stoji na ulici, ovaj mu je odgovorio da nema naroda na ulicama, da postoje 'institucije našeg sistema' koje će sve rešiti, i rekao je još i to da Đinđić mnogo gleda CNN koji izmišlja demonstracije! Kaže mi još da je izgledao kao starac, da se žalio na zdravlje i da je na njega ostavio loš utisak. Ništa drugo nije bilo.
Problem je nastao onog momenta kada je Đinđić javno rekao da nije bio kod Miloševića. Glupo je bilo što je slagao. Pretrnula sam kada sam ga čula da poriče da je bio u toj poseti. Mislim da su Vukove veze od Miloševića dobile obaveštenje o Đinđićevoj poseti. U to vreme već vladali su ljubomora i loša osećanja. Napravljena je velika afera kako bi se naduvala Đinđićeva 'krivica'. Akcenat nije bio na laži, nego na tome što je išao kod Miloševića. Opet, stereotip izdaje. Nije bilo prevare, ali jeste bila laž koja je najviše naudila samom Đinđiću. I u njegovoj stranci su se uvredili njegovi najbliži saradnici zato što im nije ništa rekao. Tako sam ja ispala jedini svedok i trudila sam se da svedočim ispravno. Ni manje ni više.
Što se više bližila naša pobeda, rastao je nemir i nepoverenje unutar Zajedno. Pred kraj smo bili pozivani kao zvanični gosti ministarstava spoljnih poslova Velike Britanije, Španije, Francuske, SAD, Danske, Nemačke... Dobijali smo veliku podršku, postali smo prave zvezde. Ljudi, obični ljudi, prepoznavali su nas na ulicama Rima. Mislila sam da ćemo bar tada, u tim prilikama, moći da raspravimo nagomilane i prećutane nesporazume. Sećam se da nam je Medlin Olbrajt rekla na srpskom 'ostanite zajedno'. Međutim, u tim prilikama, ako smo se uopšte viđali, pričali su se vicevi, i praktično se izbegavala prava komunikacija. Ponor ćutanja, podmetanja i malih zavera sve je više rastao.
Nepreboljena trauma je bilo to što je Đinđić od početka isplanirao da bude gradonačelnik. To nije bio dobar potez, jer je on bio glavni razlog koji je polako ali sigurno vodio u nepoverenje, ljubomoru i raspad. Vuk i SPO su vrlo teško doživeli to Đinđićevo probijanje. Mada je predsednik grada jedna potpuno beznačajna funkcija ako se ne kontroliše gradska vlada, Zoran je ipak mislio da treba da je se dokopa. SPO, odnosno Vuk i Danica, veštački su počeli da prave ravnotežu zahtevom da se potpišu ugovori o podeli funkcija na republičkom nivou za naredne izbore. Po toj podeli je Vuk trebalo da bude naš kandidat za predsednika. Demokratska stranka i Zoran su smatrali da je to loša ideja. I ja sam mislila da je to loša ideja, tj. da Vuk ne može da prođe na tim izborima, za koje se traži kvalifikovana većina. Ali je način ophođenja DS vodio u nove netrpeljivosti izmišljenom potragom za srpskim Havelom. Druga strana je dobila poruku. Đinđić je pogrešio. Možda bi se Zajedno održala da on nije insistirao da bude gradonačelnik. I sam je posle platio suviše velik ceh. NASTAVIĆE SE
Vesna Pešić: Ljubav i politika
