Izvor: Blic, 10.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zloupotreba slika izgladnelih
Zloupotreba slika izgladnelih
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Druga nekorektnost 'Vorld vižna” ispoljava se u velikom preterivanju prilikom prikazivanja broja ugroženih u nesrećama u Trećem svetu. U jednom oglasu, koji je američka centrala ove agencije objavila u časopisu 'Nacionalni katolički reporter” 2. oktobra 1981. godine, tvrdilo se da se u istočnoj Africi 12 miliona ljudi nalazi 'na ivici smrti” i da je to 'najveća ljudska tragedija našeg doba”. Ovo nije bilo tačno, kao što su priznali i funkcioneri 'Vorld vižna”, pošto su Ujedinjene nacije uložile protest izdavaču časopisa. Međutim, agencija izgleda da je zaboravila ovu lekciju do 1982. godine, jer je tada počela da emituje potresne televizijske priloge širom Sjedinjenih Američkih Država javljajući o masovnom prilivu izbeglica iz Somalije u susednu Etiopiju. Ono što nije tada pomenuto jeste da su scene preuzete iz materijala snimljenog tri godine ranije.
Ali, 'Vorld vižn” nije jedini ni najveći grešnik. U isto vreme 'Međunarodna hrišćanska pomoć” – ICA (International Christian Aid – ICA) prikazivala je sopstvene priloge u vezi sa situacijom somalijskih izbeglica. Prema Arturu Deveju iz Odeljenja za pitanja izbeglica pri Stejt departmentu, u filmu ove agencije 'lažno se tvrdilo da je u Somaliji bilo oko 1,5 miliona izbeglica, dok je u stvarnosti broj izbeglica bio približniji trećini pomenute cifre. Intenzitet borbi je pojačan da bi zatim bio smanjen. Deca su primala 600 do 800 kalorija dnevno, i za većinu izbeglica se može reći da su, u stvari, u to doba primali previše hrane.” Slično ovome, agencija za pomoć sa sedištem u Dalasu 'Prioritet Jedan” (Priority One International), prikupila je prilično novca od humanih ljudi tvrdeći da su njeni misionari u Kolumbiji tako siromašni da se praktično održavaju u životu jedući samo kokice. Kad su ih pozvali telefonom, misionari su pokazali malo veći stepen poštenja. Upitani da li zaista žive na kokicama odgovorili su: 'Da, ali to je zato što ih volimo”, dodavši da im se iz obližnjeg grada redovno dostavljaju zalihe hrane kakva se normalno konzumira u Americi. Možda je najgori aspekt propagiranja vesti o nesrećama sadržan u izazovu kojem retko koja agencija za pruženje pomoći može da odoli, a to je pravljenje neukusnih, preterano sentimentalnih i srceparajućih apela. Tačno je da takvi apeli donose novac, ali oni istovremeno vređaju dostojanstvo onih kojima je pomoć namenjena i predstavljaju ih kao pasivne žrtve, nesposobne da učine bilo šta za sebe same. Tako je jednom na američkoj televiziji predsednik agencije 'Prioritet Jedan” Moris Mosli skinuo pokrov sa lica mrtve bebe, dok su se u pozadini videli uplakani rođaci. 'Nijedan poklon nije suviše veliki”, bio je njegov komentar za kameru. Takav neukusni i degradirajući senzacionalizam nije karakterističan samo za privatne agencije u industriji pomoći. Slični primeri mogu se naći i na plakatima koje štampa UNHCR. I njihovi posteri najčešće prikazuju izbeglice u stavu bespomoćnog i poniznog iščekivanja. Martin Barber, direktor britanskog Saveta za izbeglice (British Refugee Council) opisuje scenu u kojoj se izbeglice stalno prikazuju kao ljudi 'za koje mi nešto moramo da učinimo”: 'Oni su čekali da se nešto dogodi. Imali su ispružene ruke. Fotograf je stajao, a oni su sedeli”. Bob Geldof – i svaka mu čast za to – nikad nije pristao da ga slikaju dok pruža ruku izgladnelom detetu. Ali čak ni 'Pomoć uživo” (Live Aid), koja je startovala sa uveravanjima da će njen prilaz biti analitičniji i pozitivniji, nije sasvim uspela da odoli ovom trendu. Stil Bonist iz Grupe za tehnološki razvoj (Intermediate Technology Development Group) kaže: 'Uspeh ,Pomoći uživo’ bio je posledica konstantne poplave negativnih slika u sredstvima masovne komunikacije, koja su proizvela reakciju. Naredne godine, isti negativni mehanizam ponovo je bio u igri. Sportisti su, sa svoje strane, najavili da će i oni krenuti u akciju prikupljanja pomoći za dugoročni razvoj po principu ,Pomozi sam sebi’. Ali i tada, umesto da gledamo pozitivne slike_arhiva ljudi koji pokušavaju da sami izgrade sopstvenu budućnost, ponovo smo u svim medijima bili preplavljeni slikama izgladnelih i bespomoćnih ljudi. Najviše je bio gledan propagandni video-film, napravljen u studiju, u kojem se vidi kako pacovi pretrčavaju preko nogu statista, dok su izbeglice prikazane kao zombiji kako besciljno lutaju za hranom. Takav prikaz samo je pojačao ionako prisutnu predrasudu da su Afrikanci nesposobni da učine bilo šta kako bi sami sebi pomogli.”
nastaviće se
