Izvor: Blic, 12.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živeti sa svojim emocijama
Živeti sa svojim emocijama
Treba li nam psihoterapeut? Većina će odgovoriti: 'Ne! Daleko bilo'. To je predrasuda. Ma koliko dobro psihički funkcionisali - ima li toga uopšte - rad na sebi, na sopstvenim osećanjima, mislima, ponašanju nikome ne bi bio suvišan. Ali mnogi imaju otpor da to shvate jer zaziru od psihologa i psihijatara. Knjiga'Psihoterapijski lavirint' psihoterapeuta Tatjane Šešum (011/344-0110; 063/606-412) razjašnjava mnoge peripetije oko naše samoprocene >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mentalnog zdravlja, tradicionalnog otpora ljudi prema psihoterapiji. Na osnovu iskustva najboljih svetskih psihoterapeuta i psihologa Šešum ne objašnjava samo kako da pronađemo pravog psihoterapeuta i zaštitimo sebe od zloupotrebe i neznanja u psihoterapijskim savetovalištima, već podjednaku pažnju posvećuje pitanju kako možemo saznati novo i nepoznato o sebi i sami rešiti neke svoje probleme.
Psihoterapija je svaki postupak koji verbalnim sredstvima vodi poboljšanju prethodno narušenog mentalnog funkcionisanja. Vodi se najčešće izmedju dva ili više lica i ostvaruje se rečima (značenjima) i procesima učenja. Razlikuje se od ostalih terapija po usmerenosti na čiste mentalne sadržaje, po odsustvu hemijskog uticanja (uzimanje medikamenata) i po naglašenoj ulozi terapeuta koji svojim mentalnim sistemom služi kao oslonac i kriterijum za mentalne promene pacijenta.
Svaka psihoterapija obuhvata uglavnom tri osnovna aspekta:
1. promenu saznajnih funkcija, uključujući eventualno promenu stavova, vrednosti i drugih delova ličnosti koji neposredno utiču na saznajne funkcije,
2. promenu u emocionalnim stanjima i emocionalnim reagovanjima,
3. promenu ponašanja, uključujući i promenu motivacione strukture.
Razvoj psihoterapije je uticao na razvoj psihologije, kao i na druge oblasti nauke. Međutim, koncepti psihoterapije čine sastavni deo psihologije a neka saznanja u okviru poremećaja postala su deo normalne psihologije.
Mislim da je potrebno definisati šta je psihologija.
Psihologija je nauka koja se bavi ponašanjem i mentalnim sadržajima ličnosti.
Psiholog je lice koje je profesionalno osposobljeno da se bavi naučnom i primenjenom psihologijom u skladu sa savremenim kriterijumima. Stručno osposobljavanje psihologa vrši se na Univerzitetskim studijama (posle srednje škole) i traje većinom četiri godine posle čega je predviđena specijalizacija. Prva usmerenja su na samim studijama (školska, klinička ili industrijska psihologija) a kasnije kroz dodatno obrazovanje sa posebnim ispitima (U pitanju je Filozofski fakultet smer psihologija).
Psihijatrija je grana medicine koja se bavi lečenjem (preventivom, dijagnozom i zbrinjavanjem) svih mentalnih bolesti i poremećaja, bez obzira na njihovo poreklo ili oblike. Razvija uže specijalnosti, specifične za konkretne zemlje, u zavisnosti od stepena razvijenosti medicinske nauke i zaštite. (Socijalna psihijatrija, forenzična, itd.)
Psihijatar je lekar za nervne i duševne bolesti. Zato se i zove neuropsihijatar. Zvanje stiče nakon završenih studija medicine i nakon specijalizacije iz neuropsihijatrije.
Psihopatologija je disciplina koja se bavi sistematskim proučavanjem poremećaja ponašanja i mentalnih bolesti. Prvobitno se razvijala u okviru medicine mada je sada u znatnoj meri i psihološka disciplina. Psihijatraija i klinička psihologija primenjuju saznanja do kojih se došlo u okviru psihopatologije.
Moderno društvo podrazumeva masovno uključivanje psihologije u društvene tokove i to je dovelo do velikih mogućnosti za razvoj psihologije kao profesije. Na primer, u SAD, gde su najrazvijenije psihološke službe, Američko psihološko društvo je početkom sedamdesetih imalo 26 000 članova organizovanih u oko 30 sekcija koje se bave različitim oblastima. A smatra se da ima dva do tri puta više diplomiranih psihologa od navedenog broja. U Jugoslaviji je sredinom osamdesetih godina bilo 3500 hiljada psihologa, pri čemu su oko 2000 bile u Srbiji, što se smatra visokim procentom u odnosu na broj stanovnika, gotovo kao u najrazvijenijim zemljama.
Psihoterapija nije ono što mislite. Ona nije lečenje bolesti. Ona nije vodjstvo od strane mudrog savetodavca. Ona nije uzajamno deljenje od strane dobrih drugova. Ona nije usvajanje egzotičnog znanja. Ona nije ukazivanje na nečije greške. Ona nije nalaženje nove religije. Ona iznenadjuje ljude jer se ne bavi primarno našim detinjstvom... ili onim što nas je povredilo ili traumatizovalo... ili destruktivnim navikama koje smo u životu stekli... ili negativnim stavovima koje imamo...
Psihoterapija nije ono šta mislite. Ona je način na koji mislite. Ukazuje na nepoznate pretpostavke u našem načinu mišljenja. Ona pravi razliku između onoga šta mislite o nečemu i onoga kako to mislite. Manje je usmerena na traganje za uzrocima zbog kojih nešto radite a više na otkrivanje pravilnosti u značenjima koja pridajete onome što radite.
Psihoterapija je način na koji mislite. Ona je način na koji živite sa sopstvenim emocijama. Ona je perspektiva koju unosimo u svoje odnose sa ljudima do kojih nam je stalo. Takođe, ona je ono čemu težite u svom životu i kako sebi otežavate postizanje tih ciljeva. Ona je sagledavanje istine da je promena kojoj težimo sakrivena u nama samima.
Nastaviće se...
