Izvor: Blic, 06.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zavist čista kao suza
Zavist čista kao suza
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Sećam se, naravno, samo onoga što sam ja pomislila i osetila kada sam ugledala Petera, ali mi je nešto slično o tome i on naknadno ispričao.
Počeo je češće nego ranije da svraća u sektor u kome sam radila. Zadržavao se u toj velikoj kancelariji (bilo nas je petnaestak u njoj i radili smo na klasifikaciji tehničke dokumentacije i revidiranju obračuna realizacije prodaje) duže nego što je to bilo potrebno i uobičajeno, i sve se nekako vrteo tu, oko mene. Ne mala panika bila je zavladala među mojim kolegama i koleginicama, jer vrlo retko je gazdin sin (a sam gazda - nikada) baš toliko vremena provodio među svojim radnicima. Za to su postojali šefovi i direktori. Isprva nikome nije bilo jasno o čemu se radi, ali kada je Peter počeo odmah po dolasku da seda pored mene, i da me, na primerima podučava i upućuje u posao - mislim da je svima laknulo. Ubrzo smo počeli da se viđamo i van posla, da izlazimo, a kada je nešto kasnije on počeo i da me sačekuje posle prakse (ne dolazeći više u radno vreme) - svi su shvatili o čemu je reč.
Tada sam se prvi put susrela sa onim što će mi kasnije postati neizbežan pratilac u životu - sa zavišću. Sa onom vidljivom, neobuzdavanom, kao suza čistom zavišću, pakošću čak. Ali i sa onom prituljenom, u veo lažnog prijateljstva zamotanom i još opakijom zavišću, koja je samim tim što je sakrivena i neočekivana u okazivanju još razornija i podlija.
Osećala sam je u pogledu mojih koleginica, u svakoj izgovorenoj reči, u onoj glumljenoj zainteresovanosti o tome kakva je moja veza, kakav je gazdin sin, gde izlazimo i slično. Kolege su, kao muškarci, imali svoj sud, baziran na muškom poimanju stvari. No, i jedni i drugi su, sigurna sam, bili saglasni da sam ja sa Peterom iz svih onih drugih razloga, a ne zbog toga što mi se on zaista i dopada. A dopadao mi se, stvarno. Pa barem bih sada, posle svih ovih godina, mogla da kažem da nije bilo tako: Jer, evo - govorim o svemu iz svog života bez zazora, bez želje da nešto ulepšam ili da sebe načinim boljom i drugačijom nego što sam bila i nego što jesam. Ali, onakva kakva ja stvarno jesam, a ne onakvom kakvom me drugi - iz ko zna kakvih sve ne razloga i namera - vide. Onakva kakva sam unutra, u duši, ili u ovome što je od nje ostalo, što nisam stigla da raskrčmim darujući i koga treba i koga ne treba. Onakva kakva se svako jutro u ogledalu sama sa sobom suočavam, a ne onakva kakvu ljudi (samo) misle da me znaju. Njihova predstava o onome što ja jesam, i ono što ja zaista jesam - različiti su pojmovi. Ova knjiga je, između ostalog, i moj pokušaj da im kažem ono što ih zanima, ne bi li me ostavili na miru. Naravno, poučena iskustvom - znam da se to neće dogoditi, i da će tek sada biti najrazličitijih priča i tumačenja. Tako to mora da bude.
Počela sam uz Petera da u Beču upoznajem i neke druge ljude, bitno različite od onih čijem sam svetu i sama pripadala. Mislim na svet stranih radnika, gastarbajtera, na moje drugare Cigane, na sve te siromašne i na životnim nedaćama svikle ljude, koji su naporno radili u tuđini i sanjali nikad do kraja dosanjani san - o tome kako im se život iz korena menja (na bolje, naravno). Za ogromnu većinu, skoro za sve njih - san će i ostati samo san, a oni će (isceđeni onako kako to samo Zapad može od čoveka da učini, ako uopšte budu dočekali penziju) jednom kada se možda i vrate kući - smoći snage da se iz te svoje odsanjane nade probude. Buđenje će, znam, biti bolno, jer je život već prošao. To što su u znoju stekli, zbog čega su i bili u tuđini (najčešće rastavljeni od svojih porodica) - tada im neće značiti ništa.
Vrlo mali broj je onih čiji će život krenuti drugim smerom. I oni će imati san. I či- niće im se da se njihov san prevara u javu. NASTAVIĆE SE
