Izvor: Danas, 04.Sep.2015, 11:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zauzimanje uticajnih ljudi
Tomas de Grenijer Fonblank rodio se 1793. godine. O njegovom školovanju nema podataka.
Oko 1813. godine stupio je u vojnu službu i u njoj je stekao čin kapetana. Godine 1816. zaposlio se u Ministarstvu spoljnih poslova i bio je najpre konzul za severne francuske pokrajine, a potom konzul za istočnu Prusku. Na tim položajima bio je ukupno šesnaest godina, do 1832, a onda je ostao bez zaposlenja. Palmerston je imao zamerki na neke njegove postupke, pa ga je opozvao i, pošto >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nije bio zadovoljan opravdanjem koje mu je Fonblank ponudio, otpustio ga je iz službe. Posle toga Fonblank je povremeno živeo u raznim gradovima u Nemačkoj i Belgiji. U Engleskoj ga ponovo srećemo 1835. godine, kada je još uvek bez zaposlenja i trudi se da ponovo dobije neko mesto u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je prijavljen kao "candidate for general employment". Palmerston izgleda nije hteo da mu ponovo ukaže poverenje, pa je Fonblank i dalje ostao bez zaposlenja i uskoro je dospeo u zatvor za dužnike.
Dalji razvoj događaja možemo samo približno rekonstruisati. Za Fonblanka su se izgleda zauzeli neki uticajni ljudi, možda njegova braća, i on je ipak bio imenovan za konzula u Filadelfiji. Verovatno na osnovu toga, on je uputio sudu molbu da bude pušten iz zatvora. U aktu suda objavljenom uz obaveštenje o datumu rasprave o toj molbi, objavljenom 4. aprila 1837, kaže se da je to imenovanje obznanjeno u Londonskoj gazeti zvaničnom glasilu britanske vlade. Neobično je, međutim, što je vest o tom postavljenju bila u stvari objavljena u Londonskoj gazeti tek godinu dana kasnije, 24. aprila 1838. godine. Još neobičnije je što o Fonblankovom službovanju u Filadelfiji izgleda nema nikakvih neposrednih tragova. Jedno od mogućnih objašnjenja je da je nezadovoljni Palmerston uspevao da odloži, a možda i osujeti to imenovanje.
Ako je ta pretpostavka tačna, lukavi Palmerston je na kraju našao načina i da udovolji Fonblankovim pokroviteljima i da napakosti svojim stranačkim protivnicima. Naime, vlada vikonta Melburna, u kojoj je Palmerston bio ministar, pala je u septembru 1841. godine, a neposredno pred predaju dužnosti Palmerston je postavio - i tako predao u nasleđe svom nasledniku iz suprotnog tabora lordu Aberdinu - devet novih konzula, "u većini slučajeva upravo one koje je ranije odbijao". Tako se i Fonblank tog meseca našao u "grupi konzula koji su se provukli u službu i čija su postavljenja bila potpisana, zapečaćena i predata u poslednjem času ŠPalmerstonoveĆ političke egzistencije". To je izazvalo oštre kritike u jednom delu britanske javnosti. "Imenovanje g. Fonblanka na mesto u Srbiji upražnjeno odlaskom pukovnika Hodžisa", pisao je ugledni londonski časopis Spectator, "kao i ... g. Reinsforda za konzula u Bogoti postavljenja su koja bi bila sumnjiva sama po sebi pod bilo kakvim okolnostima, a koja su nesumnjivo nepristojna ako se ima u vidu vreme u kome je do njih došlo".
Nije stoga čudno što je imenovanje ovog konzula, kao i delatnost njegovog prethodnika u Srbiji, nesumnjivo bilo jedan od razloga zbog kojih su Dizraeli i njegovi politički istomišljenici nekoliko meseci kasnije, početkom marta 1842, pokrenuli u Britanskom parlamentu pitanje delovanja britanske konzularne službe i izložili oštroj kritici Palmerstonov rad. Optuživali su bivšeg ministra spoljnih poslova da je za zvanične britanske predstavnike na Istoku postavljao ljude koji to ne zaslužuju po svojim sposobnostima i znanju, ali koji su nečim zadužili njega ili nekog od njegovih političkih istomišljenika. Prilikom imenovanja konzula, rečeno je u debati, uopšte se ne vodi računa o bilo kakvim prethodnim kvalifikacijama za konzularnu službu. Otuda vlada, kada želi neki zaista valjan i stručan izveštaj iz tih zemalja, mora da se izlaže dodatnom trošku i u njih šalje posebne agente. "Konzularna služba", tvrdio je Dizraeli, postala je "pribežište za osiromašene": ako bi neko izgubio imetak ili ugled, postavljan je za konzula. To je verovatno bila aluzija na Fonblanka i njegov boravak u dužničkom zatvoru. Na postavljenje Fonblanka, koji je u to vreme imao skoro pedeset godina, aludirao je i jedan drugi učesnik u debati, ukazujući na to da se "konzularna mesta suviše često popunjavaju ljudima koji su pretrpeli neuspeh ili su nezadovoljni nekim drugim zanimanjem - ljudima koji nisu imali uspeha u drugim poslovima i koji su došli do faze u životu kada čovek ima malo sposobnosti za sticanje, a još manje sklonosti za trud koji sticanje iziskuje."
Nastavlja se
