Izvor: Blic, 06.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zastrašujuće loše majke
Zastrašujuće loše majke
Za većinu žena njihov odnos sa svojom majkom je najkomplikovaniji i najambivalentniji odnos u životu. Bolni odnosi između ćerke i majke u detinjstvu pogubno utiču na razvoj kćerke, na njenu zrelost, na njen celokupni život. Knjiga 'Žene i njihove majke' Viktorije Sekunde (u prevodu Tatjane Marković objavio izdavač 'Doca' iz Beograda) je štivo i lek za svaku ženu, jer ne govori samo o najlepšim majkama, nego i o majkama koje nisu u redu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje ometaju rast i razvoj svoje kćerke. U njoj su odgovori na mnoštvo pitanja, kao što su: zašto smo nesigurne, slabe, nesamostalne, histerične, zašto radimo pogrešan posao, zašto smo neuspešne i zašto nam partner ne odgovara...? U nekoliko nastavaka 'Blic' donosi najzanimljivije delove iz ove knjige, koji će svakoj ženi, bila uzrasta devojčice ili starice, pomoći da razume i reši najvažniji problem u svom životu.
Takve bitke su bile rutina u Ketinoj porodici - ali one nisu bile rutina u porodicama njenih prijatelja i ona je to znala:
'Bilo je prilično očigledno da me moja majka ne voli. Ali sam se ja pretvarala da me ona voli. Kada bi moji prijatelji rekli da ih njihove majke očekuju kod kuće do šest sati - vreme večere - ja bih rekla: 'Oh, moja majka želi da se ja vratim kući do pola šest'. Ja nisam imala ograničeno vreme povratka. Jednostavno sam želela da oni pomisle da ga imam, da pomisle da imam majku koja će brinuti o tome gde se ja nalazim. Pa sam tako izmišljala pravila koja nisu postojala u mojoj porodici: moja majka je želela da se vratim kući ranije od majki svih mojih prijatelja - što je zvučalo kao da me ona više voli.'
Kao i Erin i Kejt koja je sada u svojim 50-im godinama, više ne viđa svoju majku. Kao i Erin ni ona više ne govori ljudima da ne viđa svoju majku. Ponekad se otvori na tu temu ali samo onda kad je sigurna da osoba s kojom deli tu informaciju ima slično iskustvo ili ako je malo više popila. U svakom drugom slučaju je pričanje o tome suviše bolno, suviše obeshrabrujuće i suviše neprijatno.
Većina ljudi se naježi od priča o majkama. Bez obzira koliko činjenice bile oštre, ako ih učinite javnim, generalna reakcija je jedna od sledećih:
- 'Ona ne može da bude baš toliko loša'. (Varijacija: 'Ona nije mogla drugačije').
- 'Ne možeš da ideš kroz život, tako što ćeš kriviti svoju majku'. (Varijacija: 'Moraš da iščupaš svoje korene').
- 'Kako to možeš da kažeš o svojoj majci'? (Varijacija: 'Sram te bilo').
Sve ove tri mogućnosti služe jednoj svrsi: da Vas spreče da ukaljate predstavu o dobroj majki. Iako su vaši razlozi zašto ne volite svoju majku u potpunosti opravdani nekolicina ljudi želi da ih čuje. To ljude na neki način izlaže riziku da se, ako pokažu simpatiju, osećaju kao da izdaju majčinstvo generalno, a samim tim i svoje vlastite majke. Osećaju se krivim što slušaju, rezultat je cenzura, i ćerke brzo nauče da te činjenice čuvaju za sebe.
Takve ćerke retko dobijaju empatiju i razumevanje za kojim tragaju, kada tvrde da su njihovi odnosi sa majkama bili ili nategnuti ili destruktivni ili nepostojeći. Kao što je jedna žena rekla sa uzdahom: 'Davno sam digla ruke od pokušaja da objasnim svoju majku, to je kao da objašnjavate crvenu boju slepoj osobi. Ako to nije bojilo njihovo iskustvo, ljudi ne shvataju'.
Šta sprečava ljude da razumeju tabu o lošoj majci?
Tabu o lošoj majci je posledica biblijske zapovesti: 'Moraš poštovati oca svoga i majku svoju'. Opisivati načine na koje su neke majke okrutne, ponižavajuće ili nepristupačne znači prekršiti sveto poverenje koje ide unazad, od samih početaka vremena - ne govori se ništa negativno o ženi koja ti je dala život. 'Onaj ko proklinje svog oca ili majku sigurno će biti pogođen smrću', upozorava deo Biblije pod nazivom Egzodus.
'Postoji jedan tabu koji je izdržao sve skorašnje napore demistifikacije: a to je idealizacija majčinske ljubavi' piše Alis Miler, u knjizi 'Drama nadarenog deteta'.
Naša kultura je u znatno većoj meri spremna da zaštiti imidž dobre majke nego da se nosi sa realnošću zanemarenog ili zlostavljenog deteta.
Svetost majčinstva se, uprkos gomilanju suprotnih dokaza, pokazala na delu, u besnoj reakciji na knjigu Kristine Kratford pod nazivom: 'Najdraža mama', koja je u zastrašujućim detaljima prikazala prebijanja i progon u školski internat usvojene ćerke Džoan Kraford. Ubrzo nakon što je knjiga izdata a delimično kao reakcija na ozlojeđenost koju je izazvala, u besnim pismima izdavačima i na drugim mestima, Kristina je imala moždani udar.
Danas, potpuno oporavljena, ona se, na moju molbu, priseća te ljutite reakcije na svoju knjigu i njenu završnicu, pre skoro deset godina: 'Bila sam potpuno nepripremljena za dubinu emocija koju je knjiga izazvala. Nije bilo nikoga kome sam mogla da se okrenem za pomoć, jer niko, nije mogao da razume tu vrstu iskustva. A to je bilo vrlo, vrlo teško za mene i moju porodicu'.
Kristina je ogulila majčin privatan život i to je za dosta ljudi bilo u većoj meri socijalno neopravdano nego bilo šta drugo što je njena majka uradila njoj samoj. U našoj kulturi ideja o domu kao utočištu je dominantna i kada se naruši porodična privatnost, koncept domaćeg svetilišta je uzdrman. NASTAVIĆE SE
Viktorija Sekunda: Zašto nisi prijateljica sa svojom majkom
