Izvor: Blic, 26.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto se raspalo Bijelo Dugme?
Zašto se raspalo Bijelo Dugme?
Laza Ristovski, valjda i najpopularniji rok klavijaturista na prostorima bivše Jugoslavije, rođen je u Kraljevu 1956. godine. S Točkom, legendarnim gitaristom, sreće se 1971. U Smak dolazi godinu dana kasnije. Njih dvojica, po opštem mišljenju, čine najbolji tandem u istoriji YU roka. Godine 1975. Laza, u maniru fudbalskih transfera, prelazi u Bijelo Dugme. S Bregovićem snima neke od najprodavanijih rok albuma u prethodnoj Jugoslaviji. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Svađa s Bregovićem i povratak u Smak. Ponovni odlazak u Bijelo Dugme, solo karijera, saradnja s Čolićem i drugim poznatim pevačima i muzičarima, pregršt dijamantskih i zlatnih ploča. I bolest o kojoj ne želi da priča, zato što je 'iznad nje'. Ova ispovest, za 'Blic', Lazara Ristovskog jeste i beleg jednog vremena, koje budi, kod mnogih, najlepša sećanja.
Vi ste se tada vratili u Smak.
- Da. Tada je Točku umro brat i, u stanju totalnog ‘’dauna’’, napravio je album 'Zašto ne volim sneg'. Jedan potpuno mračan album na kom je pevao Dado Topić. Na Kalemegdanu smo održali oproštajni koncert.
Utisak je da ste u Smaku, kao svirač, više dolazili do izražaja i samim tim vam je grupa Smak bila mnogo bliža od Dugmeta.
- Ja to ne mogu da kažem. Te dve stvari je nemoguće porediti. Uživao sam da sviram sa Točkom, ali sam podjednako uživao i na nastupima sa Bijelim Dugmetom.
Mišljenje je da je muzički potkovanija i zahtevnija publika dolazila na koncerte grupe Smak, a da je Dugme bilo za široke mase.
- Sa Smakom sam svirao pred 200 ljudi, i to odlično, ali sa Dugmetom pred 100.000 ljudi! Znaš li ti koja je to magija? Ajde da više ne poredimo te dve stvari, jer ne želim težište da stavim ni na jednu.
Verovatno vam je negde bilo malo bolje? Nemoguće da vam je svuda podjednako dobro.
- Zašto sam ja počeo da sviram sam? Ti kažeš da mi je svuda bilo dobro. Ništa mi nije bilo dovoljno dobro! Zato sam i počeo da sviram sam. Jel sad u redu?
Dobro, znači ne valja ni Dugme, ne valja ni Smak.
- Ne, nego meni je u tom trenutku najviše prijalo da sviram sam. Snimio sam i dva solo albuma.
Ipak se 85. vraćate u Dugme.
- Posle pet godina, Brega i ja smo progovorili. Bebek je otišao, a došao je Tifa. Odličan pevač, ali je imao kompleks Bebeka. Trudio se da peva kao on, a i drugi su to valjda očekivali od njega. Sećam se da na koncertu odlično krene, ali se preforsira i brzo istroši.
Kažu da je Alen Islamović bio izdržljiviji, ali i poslušniji.
- Kako poslušniji?
Više je slušao ‘’velikog šefa’’.
- Da bi jedan tako veliki bend uspeo mora da postoji čvrst dogovor. Alen je na koncertima odlično pevao, od prve do poslednje pesme. Istim intenzitetom i kvalitetom.
Kako se raspalo ‘’Bijelo Dugme’’?
- Bili smo prava Jugoslovenska grupa, a svuda je mirisalo na rat.
Koji su prvi konkretni znaci bili?
- Na koncertu u Splitu, 89. godine, samo što nas nisu kamenovali dok smo svirali ‘’Đurđevdan’’. Rat je bio na pragu, a Bijelo Dugme na kraju. Svi smo slutili da Dugme, bez Jugoslavije, nema smisla.
Utisak je da je kod ljudi iz javnog života, a posebno muzičara, veoma izražena jugonostalgija.
- Postoji žal za bivšom Jugoslavijom. Ipak mi se cela karijera (mrzim tu reč), odvijala na prostorima koji nisu više naši. Ovo sadašnje zatvaranje u šibicu deluje klaustrofobično.
Pamtite li osećaj kada ste, nakon svirki sa velikom bendom, prvi put sami, sa sintisajzerom, stali pred publiku?
- Uuu! Frka velika. Sećam se prvi solo koncert imao sam u ‘’Doku’’, u Beogradu. Došli su svi najeminentniji beogradski muzičari da vide šta ću ja to da radim. Imao sam tremu, nije da nije. Frka teška! Došao je i Brega, iako nismo govorili. Izguram ja nekako taj koncert, sve prođe super.
Posle toga krene velika jugoslovenska turneja.
- Interesantno da po manjim mestima nisam imao publiku. Ali, u Beogradu, Nišu i celoj Vojvodini sam odlično prolazio. Nastupao sam u Hrvatskoj, Bosni, Skenderija je bila prepuna, Skoplje takođe. U Beogradu sam imao tri dana koncerte u Domu omladine; što je zabeleženo i na živom albumu ‘’Dve trećine’’.
Zašto baš ‘’Dve trećine’’?
- Treći deo sam snimio u studiju, ali sve je bilo potpuno autentično, kao na koncertu.
Svirali ste i sa svetskim zvezdama.
- Sa Alvinom Lijem. Trebalo je sa njim da idem u Ameriku. Ali, umesto u Ameriku, odem u vojsku. Posle vojske odlazim u Nemačku. Tamo sam radio sa pokojnim Falkom.
Da li ste u Nemačkoj izdavali i solo albume?
- Snimio sam tri CD-a koji mogu da se kupe po celom svetu, Nemačka, Engleska, Japan... Samo u Jugoslaviji ih nema. Niko nije hteo da otkupi. U Južnoj Americi je planuo CD koji sam radio sa marijačima. Radio sam i studijski posao.
Jedno vreme ste producirali i albume folk pevača.
- Sa Milićem Vukašinovićem radio sam za Hanku Paldum, producirao sam Brenina tri albuma, radio s Vesnom Zmijanac...
Koliko ste imali solo koncerata?
- Stotinak.
Sarađivali ste sa Sašom Loknerom, Pilotima... Koji vam je najdraži projekat?
- 'Naos'. Mislim da je jako, jako dobar.
Šta je sledeće u planu?
- Da bih se usudio da izdam album, moram da čekam da u meni sazri matrijal, da iz mene izađe... To nekad potraje godinama.
Autorski, gde vidite sebe za koju godinu?
- Kada je reč o umetnosti, nema predviđanja. Sviram, eksperimentišem... Ne znam u kom ću pravcu krenuti. Jedina promena je što će biti mnogo više vokala nego do sad. Nakon koncerta - amnezija
U Stokholmu se grupa Smak sastala posle 10 godina pauze i svirali smo kao da smo juče imali zajednički koncert.
Onoga trenutka kad sa Bijelim Dugmetom završimo turneju, pa da nam neko kaže: imate sutra svirku - ne bi smo imali pojma. Ne znam kako to da objasnim... Simonida Milojković
Kraj
